0
Košarkaši Partizana nisu uspeli da ispune misiju osvajanja Minhen. Nije, da nisu hteli, nije d anisu pokušali, nije da nisu u dobrom delu meča izgledali blizu tog ostvarenja, ali se na kraju sve raspršilo kao mehur od sapunice i upisan je novi poraz rezultatom 89:74.
PROČITAJTE JOŠ
Partizanu je ovaj meč bio svojevrstan biti ili ne biti. Ne zbog toga što je porazom izgubio sve šanse jer one i dalje postoje i nisu tako male, već zbog činjenice što više ništa ne zavisi od crno-belih. Uz to , pritiska pred dve teške utakmice na kraju sezone postao je još izraženiji, a sveukupna situacija ne obećava da će Partizan ispuniti svoj deo uslova za plasman u doigravanje pre nego što se pogledi usmere na konkurenciju.
Meč u Minhenu bio je možda i najbolja paradigma ove sezone Partizana. Mnogo dobrih stvari, a opet nedovoljno dabi se ostvarilo ono što svi žele. Ako bis e tražili razlozi ovog posrtanja, možda su brojke vezane za napad najbolji pokazatelj zašto je Partizan trenutno u ovoj poziciji.
A poslednja četvrtina meča u Minhenu je to najbolje pokazala.
Do tog trenutka je Partizan bio i bolji sigurniji rival na terenu, ali u ovakvom razvoju događaja, to nije bilo dovoljno, jer na kraju Partizan nije uspeo da napravi razliku koja bi mu bila dovoljna da zada završni udarac.
A prva četvrtina je prošla u nadigravanju dve ekipe koje su jedna drugima tražile slabe tačke.
Partizan je pokušavao d au svakoj mogućoj situaciji targetira Karsena Edvardsa u odbrani i koristi njegovu fizičku inferiornost što je davalo solidne rezultate. Uz to, tražile su se i izolacije za Karlika Džonsa da napada oslabljen reket rivala. To je davalo rezultate i Partizanov napad je solidno funkcionisao, a u prvom poluvremenu su pogođene i neke trojke, tačnije 4/12.
Nije to bila idealna šuterska forma, ali su upadale kada je trebalo, a crno-beli u značajnoj meri ofanzivnim skokom korigovali i promašaje. To je donosilo dovoljno širine u igri, prostora na poludistanci i reketu i Partizana je uspeo da ubaci 44 poena.
Sa druge strane, u prvom poluvremenu je najveći izazov bila odbrana na Karsenu Edvardsu koji je pronalazio raznovrsne načine da poentira i održava ekipu u igri. Kada je on izašao u završnici prve četvrtine, Bajern nije imao rešenja i Partizana je lako napravio prvu opipljiviju prednost.
Problem sa ovakvom ekipom Bajerna leži u činjenici da im treba par sekundi da pronađu ritam, pa su tako u dva napada sa dve trojke i promašenim zicerom Partizana ono što su crno-beli mukom gradili skinuli za 20 sekundi.
To je bila slika i prilika prvih 20 minuta meča u kojem je Partizan zadavao udarce, a Bajern ih sa lakoćom vraćao. Uz sve što je duel sa ovako brzom i rastrčanom ekipom, Partizan je pomagao lošim odlukama kojih u tim trenucima nije bilo puno, ali su bile više nego upečatljive.
Poslednji napad Bajerna u kojem Sterling Braun pravi faul na teškom šutu za tri poena Vladimira Lučića je najupečatljiviji primer tih odluka. Braun je i tokom prvog poluvremena imao previše grešaka u rotacijama, preuzimanjima i odigrao je baš loš meč.
Ono što je Partizan uspevao u prvom poluvremenu koje uglavnom kontrolisao, uspevao je i većim delom treće deonice, ali je već u tim momentima bilo jasno da to nije održivo do kraja.
Odbrana je davala vazduh i na momente pomagala crno-belima da mini serijama možda i dođu do tačke kada lome meč, ali je za to bilo potrebno i da se pogodi neki šut spolja.
Partizan je u drugom poluvremenu šutirao 3/17 za tri poena i kada je Bajern odbio poslednji nalet crno-belih krajem treće četvrtine, sve je bilo gotovo.
Poslednja deonica bila je čista egzekucija Bajerna koji je konačno uspeo da pronađe ritam protiv dobre odbrane Partizana, dok su crno-beli bacali ciglu za ciglom, birali loša rešenja, a ni ona dobra nisu uspeli da sprovedu u delo.
Jednostavno, napad je postao problem i ne funkcioniše nakon Kupa i pauze.
Partizan je po broju postignutih poena u šest utakmica nakon pauze drugi najgori tim Evrolige sa 76,7 poena po meču i samo je Virtus bio manje efikasan. Crno-beli su do pauze postizali 83.3 poena po meču. Iako je odbrana bila solidna, šesta po broju primljenih poena u tom periodu, napad je podbacio jer je prosečna razlika bila -6,5 i po tome je Partizan bio četvrti najlošiji tim. I odbrana je bila lošija nego pre pauze kad asu crno-beli primali 794 poena i bili drugi najbolji tim.
Partizanovi procenti za tri poena su drastično pali i sa 31,6 odsto su bili četvrti najlošiji tim u ovom periodu a pre toga su na primer šutirali 38,5 odsto. Uz to su sa očajnih 66,7 odsto izvodili i slobodna bacanja i bili najgori tim u tom segmentu u poslednjih šest utakmica, što je za 11 odsto manje nego pre ovog perioda.
Jasno je da će Partizanu biti preko potrebno da napad proradi pred poslednja dva kola kada će crno-beli morati da prate i kako igra konkurencija.
Partizanu su ostali dueli protiv Žalgirisa u Kaunasu koji je ispao iz trke za doigravanje i Real Madrida u Beogradu protiv koga nisu slavili šest utakmica u niz od famozne dve pobede u plej-ofu pre dve godine.
Za Partizan je računica jasna i samo dve pobede ga vode u plej-in, ali ni to neće biti dovoljno ako se ne poklope rezultati.
To podrazumeva da uz činjenicu da je porazom Armanija Partizan u odnosu na italijanski tim u prednosti i ne mora da gleda šta radi potreban bar još jedan uslov. On podrazumeva ili dva poraza Pariza u tri meča do kraja, ili sva tri poraza Zvezde ili jedan poraz Reala pre poslednjeg kola i pobeda nad Madriđanima koja bi bila veća od sedam razlike.
Postoji i opcija da Barselona izgubi oba meča do kraja, ali će neke stvari biti jasnije nakon svih mečeva u petak.
Ipak, sve to neće biti bitno, ako Partizan ne podigne formu i dobije oba meča, a to će biti veoma teško.
