Piše Ivan Mrđen: Šizofrenija ili paranoja

Živimo u takvo vreme i u takvom društvu da nas i bez direktnog praćenja medijskih sadržaja, predizbornih poruka ili aktivnosti po ulicama, sve što vidimo, čujemo ili doživimo automatski prebacuje u taj mod, da se poslužim tim modernim izrazom za promenu izgleda, pravila ili sadržaja neke igrice.

Izbori u zemlji Srbiji u ovom veku su nekoliko puta promenili izgled, pravila i sadržaj, uz sistematsko obesmišljavanje i nametanje paranoje da pravih izbora i nema, jer je navodno njihova svrha samo u zadržavanju postojećeg stanja i produžavanju aktuelne despotije. Otuda sve one poštapalice i izgovori, od „izborima se ništa ne rešava“ do „nemam za koga da glasam“, od „nismo videli njihov program“ do „šta ja imam od toga“...

I onda sve to prepoznajte u redu u pošti, na kasama u supermarketima gde vam zagledaju u iole puniju korpu, kad vam bahati drkoš otme parking mesto ispred nosa, u tramvajima u kojima mlađarija sedi i bleji u telefone, uz tiho gunđanje mnogo starijih saputnika, u računima za struju, komunalije i komunikacije, na onim stubovima ispred pumpi na kojima su istaknute cene goriva, u smeću po ulicama, o psećim govnima i da ne govorimo... Ne treba vam televizor, ne trebaju vam isfingirane predizborne debate, možete koliko hoćete da okrećete glavu od žalosnih sova po naprednjačkim štandovima, ali morate da priznate da je sve što vas okružuje, vređa i pogađa stvar jednog istog izbora i odgovora na pitanje u kakvom društvu želimo da živimo.

Oni koji od mene očekuju neki dubokoumniji komentar verovatno će biti razočarani neposrednim povodom za pisanje ovog teksta, koji pomalo liči na vreme kad sam svakodnevno u „Blicu“ pisao kratke osvrte na svakodnevni život. Što bi rekao Balašević, „dok sam još bio svežiji“...

Elem, sinoć nešto pre osam uveče, vraćao sam se iz „Starog bunara“ na Dušanovcu do poslednje stanice na Konjarniku, gde obično ’vatam „pedeseticu“ do vrha Ustaničke. Obradovah se kad sam izašao iz „sedamnaestice“ i ugledao željeno vozilo (garažni broj П23012), ali vozač nije delio moje oduševljenje što neću morati dugo da čekam sledeći autobus. Jednostavno, dao je levi „migavac“ i krenuo da obilazi vozilo ispred njega.

Vrlo je važno napomenuti da sam ja izašao na zadnja vrata i da je taj vozač u prvi mah video samo mene, uz procenu da moje gunđanje neće bitnije poremetiti njegov unutrašnji mir. A onda se „sedamnaestica“ pomerila i ka poluukošenoj „pedesetici“ je krenulo još desetak putnika, pri čemu su neki već počeli da pominju vozačevu familiju, te je on ipak stao i otvorio sva vrata.

E, sad dolazi ono što je priča o našim naravima. Dok se neka starija gospođa zahvaljivala „ljubaznom vozaču“, neko je dobacio: „Šta mu zahvaljujete, hteo je da pobegne al’ se uplašio kad je video koliko nas ima?!“

Hodajući do kuće razmišljao sam o – izborima. Tačnije, o snazi velikog broja ljudi koji u nekom trenutku žele isto i spremni su da se bore za to što žele. Ko zna zbog čega, na pamet mi je pao i vazda aktuelni aforizam Ninusa Nestorovića: „Da li u Srbiji ima više šizofrenije ili paranoje – pokazaće sledeći izbori.“

Šizofreniju direktno prenose sve televizije, ali je zato, čini mi se, sve manje paranoje shvaćene kao neosnovan, prekomeran i iracionalan strah da razum može pobediti.