Piše Ivan Mrđen: “Politički rad” na terenu

Ako još nekako i uspevam da ne pratim “medije”, čim kročim iz kuće moram da vidim sve ono što se i inače događa uoči nekih izbora, bez obzira što “štuka na vrhu” još nema po bilbordima i banderama.

Tako sam minule subote, hoteći da obavim neki drugi posao, za samo nekoliko sati uspeo da posmatram zbivanja oko tri štanda nečega što se predstavlja kao “Ujedinjena Srbija”, da se pridružim hepeningu komšija sa Zvezdare i Konjarnika kraj parole “Studenti pobeđuju” kod “Cvetkove pijace”, da na raskrsnici ispred Pravnog fakulteta odstojim sa veteranima blokada u 11:52 i da se u dve kafane posvađam sa likovima koji misle da nam treba neki “zajednički sadržalac” za budući život…

To su oni što do sitnih crevca pretresaju Studentsku listu, a nemaju ni jedan smislen odgovor kad ih upitate za radikalske “gromade” na “sve po spisku” pod brojem jedan, od Radete i malog od zarđale kašike do Lečića, ne zamerite mi što nisam dublje kopao po tom političkom kontejneru…

Poštujući pravilo da sa takvima ne ulazim u raspravu, jer “razgovor sa budalom posle trideset sekundi postaje razgovor dve budale”, ipak sam morao da upitam moje “ujedinjene” kafanske drugare kako to da stranka koja tvrdi da ima nekoliko stotina hiljada članova ne može da sastavi listu od 250 časnih, poštenih i uglednih ljudi, već i dalje moraju da se kriju iza svakog iole poznatijeg lika koji je negde pohvalio predsednika svega i svačega, vrhovnog komandanta Čacistana i civilnog patrijarha, što se već skoro deceniju i po smatra dovoljnom političkom “legitimacijom”.

Od Macure do Bakareca, od kreštavog naslednika familije Krkobabić do onog što se pre tri decenije proslavio noseći Slobinu lutku u robijaškoj odeći…

E, tom liku smo krajem marta 2022. u “Dorćol Platzu” aplaudirali kao jedanaestom (i brojkom: 11.) na listi “Ujedinjeni za pobedu Srbije”, poslednjem ozbiljnijem pokušaju da se tzv. proevropska opozicija objedini i urazumi, da bi on već na sledećim izborima u decembru 2023. odlepršao među “svoje”.

Zbog toga po mojim ugostiteljskim destinacijama izbegavam svaki razgovor ne samo o opoziciji, nego i o bilo kom imenu na Studentskoj listi. Kad me pitaju šta mislim o nekome, posebno o doktoru iz Novog Sada koji je, kako čujem, postao noćna mora podguznih medija, jednostavno kažem da mi pola života prošlo u razgovorima o ljudima koji to ničim nisu zaslužili, od Vuka Draškovića i čitave dosovske bulumente preko svih koji su u ovih četrnaest godina pomislili da su važniji nego što jesu… Nisam jedini, svima nam se suviše dugo i više nego često događalo da budemo i smuvani i prevareni, da ispadnemo šarani, što bi rekla prethodna novosadska legenda…

Sve što se rodi u mutnoj vodi je ovih dana isplivalo na ulicu, “lukava mrena i glupavi smuđ, karaš i bandar, lopov i džandar, i ribe što žive na račun tuđ”, posebno štuke na vrhu i dole na dnu, gde “sudbinu jadnu, mnogima rešava nekakav som”…

Zato moram još jednom da izrazim divljenje ekipi kod Pravnog fakulteta, koja već mesecima, svakog dana, po suncu i kiši, po vetru i snegu, od 11:52 odstoji tih šesnaest minuta i ne dozvoljava da se zaborave žrtve udruženog zločinačkog poduhvata, kad je njih šesnaestoro ubila nadstrešnica ispred rekonstruisane i dva putra svečano otvarane železničke stanice u Novom Sadu.

Navikao sam još tokom devedesetih, kad smo “rušili Slobu”, da ništa ne zameram onima što sede po kafićima dok kraj njih prolaze kolone demonstranata, ali ove subote u tih šesnaest minuta, dok sam stajao sa njima, baš mi se zgadila grupa od dvadesetak “gradskih šmekera”, tu negde u ranim četrdesetim, svi na trotinetima, koji prozujaše kraj nas, jebo vas “tim bilding” ako je to, a ličilo je na to…

A kad sam u subotu krenuo u “grad” (tako mi sa vrha Ustaničke zovemo svako sedanje u tramvaj), na okretnici poznata družina, video sam ih u utorak, odstojali malo, pa se slikali, poslali u centralu kao dokaz svog “političkog delovanja”, pokupili ono malo materijala koje niko neće ni da pipne, plus hemijske olovke i upaljači, za koje sam iz pouzdanih izvora čuo da “mogu da kresnu samo dva, najviše tri puta”…

Komšiji koga sam prepoznao uputih sažaljiv pogled negde u desetom minuta stajanja “vizavi prekoputa”, kad sam prebrojao ukupno jedan (i brojkom: 1) prilaz njihovoj prezentaciji. Slično je bilo i kod obe pijace niz Bulevar, osim što se oni sami međusobno udaljavaju pa vraćaju, promet čista nula.

Tada sam shvatio da je moguće sa strane samo posmatrati taj svet, da baš ne kažem “pevati svoj bluz bez namere bitne”, jer i “najveće ribe za mene su sitne”…

Još manje imam živaca za priču o nekom minimalnom zajedničkom programu za opstanak ove napaćene zemlje, iza koje se krije ujedinjena bratija, pravdajući najnovije skrivanje svega i svačega iza onoga koji je bio i “budućnost naše dece” i “mir i stabilnost” i koji “ne sme da stane”… Kao sve bi bilo lakše da znamo šta studenti misle o porodici, Kosovu, Republici Srpskoj, napadu vanzemaljaca…

Najgore je, u stvari, kad to počnu neki za koje sam smatrao da smo istomišljenici, o čemu je juče pisala koleginica Ljiljana Stojanović, zadnja pošta Leskovac:

“Je l’ i danas intenzivno razvlačimo Studentsku listu po mrežama zbog onog jednog od 250? Super je, naročito kad to čine koji koji se ‘bore’, za pravo na različito mišljenje. Znam , znam, studenti su najgori jer su ozbiljna snaga. Ne bih da vam kvarim sneška, ali i taj jedan, zbog koga pljujete Studentsku listu, ima pravo na svoje mišljenje. Jeste strašno što je vređao neke ljude, u Srbiji različito mišljenje najčešće znači to. Vređati one druge. Kao vi sad Studentsku listu. Uživajte u savršenoj listi SNS-a. A i nekih drugih, da se ne lažemo!”