Piše Ivan Mrđen: Sedamnaesti rođendan Fiće Legende

Ruku na srce, i ja sam u to vreme bio svestan da dete koje smo ponekad interno nazivali „broj Četiri“, posle prve ljubimice Tamare, prvog muškog u trećoj generaciji Petra i prave princeze Ane, kojima sam do tada već poklonio sedam knjiga... teško može da za tako kratko vreme pruži dovoljno materijala već pomalo posustalom porodičnom hroničaru... To sam donekle ispravio knjigom „Fića Legenda“ za njegov peti rođendan, iskreno strahujući da je „ravnoteža među zvezdama“ ozbiljno narušena sa još tri knjige koje su u međuvremenu dobile princeza Ana i najmlađa Dunja...

Kad sam već pomenuo zvezde, naš Filip tu ima posebno mesto, jer se datum njegovog rođenja piše sa dva istovetna broja – 20 09 2009! Takvih datuma u svakom veku ima samo po dvanaest, prvi sledeći biće tek 21. januar 2101. godine (21 01 2101).

Kad je navršio prvu deceniju života napisao sam baš tužan tekst, prisećajući se godina kad smo imali punu kuću dece i svako malo nečiji „divan dan“... Tada nisam pomenuo, ali imam negde zapisano da je na tim slavljima, kad stigne torta Fića pevao „danas nam je divan dan, našem meni rođendan“...

Prisetio sam se kako je tih dana strka po spratovima naše kuće počinjala već oko sedam ujutru. Ako je radni dan svi bi gledali da nekako izbegnu odlazak na posao, u školu ili vrtić… Cmakanje rođendanka, koji odmah otvara poklone, vriska zbog iznenađenja ako je pogođena detetova želja, dok bi za “meke poklone” resorna mama terala slavljenika/cu da odmah “proba”. Iznosi se “plazma torta za kuću”, svećice zamenila ona jedna sa brojem, pesma “hepi brzdej tu ju, stavi prste u struju”…

Za doručak gibanica za sve, onako u pidžamama i papučama, deda i resorni tata popiju po jednu rakiju, ne više od “triput Bog pomaže”… Potom žene idu kod frizerki koje su “jedva namolile da ih prime”, deca odbijaju da se lepo obuku za igraonicu u kojoj je zvanična proslava.

Zvone telefoni, šalju se slike, javlja se baka Mikica da ne može da dođe, pa joj baka Mira preti “sad ako ne dođeš, zapamti kad ćeš me videti”, opet gungula ko ide kojim kolima, kako spakovati glavnu tortu i kap kejkove, ko će da pije a ko samo da vozi…

Posle tog nostalgičnog opisa usledio je moj komentar: Danas će Mirin i moj mlađi unuk, mladi gospodin Filip Petrović proslaviti deseti rođendan. U Dubaiju. Tamo praznik, a u našoj kući i dedinoj duši baš – praznina!

(Nešto slično osetio sam i jutros, gledajući kako se, tamo u Dubaiju, Fića muči da pročita malčice preopširnu rođendansku čestitku, koju je nekako “sklepala” njegova majka. Lakše bi mu bilo da je na engleskom, na kome se školuje već dvanaestu godinu, mada ne znam kako bi zvučalo “godina u kojoj si prebrodio sve teškoće” ili “mi smo tu da te podržimo i bodrimo”…)

“Broj Četiri” je porodičnoj galeriji problema sa trećom generacijom dao poseban doprinos, upornim pretvaranjem sitnih svrabova u ranice i ožiljke… Trebalo mi je puno vremena da shvatim da on na taj način šalje određene poruke svima u njegovom neposrednom okruženju, da i to predstavlja nekakvo izražavanje posebnosti i autetičnosti… A njihovo telo je praktično jedino sa čim deca do određenih godina zaista raspolažu i što pripada samo njima!

Tim pre što ih u ovoj novoj eri njihov digitalni jezik i tehnološka zavisnost još više udaljavaju od nas iz pluskvamperfekta… Ako ih sve manje razumemo, ne bismo ipak smeli da prestanemo da ih slušamo… Dojučerašnje “balavice” i “balavci” danas znaju više nego što smo mi znali kad smo imali troduplo više godina od njih…

U tom smislu, uz čestitku za Filipov pretposlednji “klinački” rođendan, moram da ispričam kako me je on ovog leta više nego prijatno iznenadio. Kad smo u julu bili zajedno u Geteborgu i Oslu i kasnije kod nas na Zvezdari, kao i sva deca, on je sve slobodno vreme provodio “drndajući telefon”, kako ja umem da nazovem tu njihovu aktivnost…

A onda sam u jednom trenutku prestao da gunđam i upitao ga šta je to toliko povazdan zanimljivo na tom ekranu, da bi mi on rekao kako na svom telefonu igra šah. Kad sam mu predložio da umesto sa mašinom igra sa živim protivnikom, rado je prihvatio. Izvadili smo stari “chess set”, koji je moj otac Anton dobio za osvojeno prvo mesto na Prvomajskom turniru u preduzeću “Kartonka Avala” pradavne 1965. godine i na kome sam pre nego što su otišli za Dubai naučio i njega i brata mu Peru osnovna pravila…

Sa ocem sam često igrao i ponekad pobeđivao, što navodim samo da bih potkrepio moje naivno razmišljanje kako ću lako da izađem na kraj sa neočekivanim protivnikom… Fića me je ne samo glatko pobedio, već me je zaista iznenadio kvalitetom kombinacija, brzinom razmišljanja i tačnim predviđanjem mojih jalovih pokušaja da ga nadmudrim.

Kasnije sam morao mnogo više da se trudim, ali pre nego što se vratio u Dubai naš međusobni skor je 3:1 za njega.

* * *

Zbog toga danas ipak ne osećam toliku prazninu kao pre sedam godina. Ima nade, ima dece koja su nas iznenadila kvalitetom kombinacija, brzinom razmišljanja i predviđanjem budućih događaja, naše je samo da ih podržimo i bodrimo!