Piše Predrag Đukanović: Miha …. I to je Srbija

Ne drhti mi ruka kada pišem o nekome o kome nemam dilemu šta mislim. Lako pronalazim reči o onima o kojima znam šta bih rekao. Ne pada mi teško da nešto sročim, kada mi ono što vidim - sve govori.

Vazda se ovde kod nas primalo seme rivaliteta. Otkako ugledaš svetlost dana, pa dok ne potoneš u bezgranični mrak, bivaš – protiv nekoga. A ako i nisi ni protiv koga, onda su protiv tebe.

Ukoliko se vinemo daleko unazad, jedna od najlepših epskih narodnih pesama je – protiv nekoga. Nije bio početak bune za oslobođenje, već joj nadenuše – Početak bune protiv dahija. I to nam je izgleda utkano pod kožu, ugravirano u gen – da smo protiv.

Kada i ne znamo protiv koga smo, imamo rešenje. Tada smo protiv dušmana. I sve što radimo, radimo u inat dušmanima.

Ovde niko nije za vlast, nego protiv opozicije, niko nije za opoziciju, već su protiv vlasti. A ako nećemo na tom polju jedni protiv drugih, ima gde hoćemo. Rokeri protiv narodnjaka. Zapadnjaci protiv rusofila. Vernici protiv nevernika. Mangupi protiv seljaka. I sve obrnuto. A bogme, ako se ni oko ovoga ne možemo sporiti, podelićemo Srbiju na dva dela, prvi i drugi. Pa ako nemamo ništa protiv – biće prva Srbija, protiv druge i nazad.

U toj i takvoj zemlji, punoj međa, podela i krvnika, najveće od svih sporenja, razlika i ubeđenja je – navijačka opredeljenost. Nema šta ne možete nekome u životu oprostiti, osim ako navija za protivnički tabor. U svemu možete biti saglasni, ali ako navijate za večitog rivala, doveka ćete imati temu za svađu, raspravke, navijačku filozofiju, sporenja, podjebavanja i poturanja. Tu je osnovno pitanje identiteta – Zvezda ili Partizan.

Nema ga taj majčin sin i nema je ta tatina kćerka, kojima od malih nogu prsti nisu umazani u navijačku obojenost. Ako i ne prate otac ili majka, što bude veoma retko ili nikad, a ono pa viču, psuju, bogaraju i kunu stric, ujak, tetka, ili bar deda. I tu se uvek i jedino moglo čuti – idem na utakmicu protiv Partizana, ili – Zvezde. Ni u čemu nismo tako protiv kao u navijanju.

Dete, koje još sabira na prste, odlično zna kalkulacije za svoj ili rivalski klub. Odlično zna ko za koga u odeljenju navija, s kim će se potući ako njegov tim izgubi. Ostavite dvojicu samih matoraca u kafani da gledaju večiti derbi. Ne postoji teoretska šansa da se ne podžapaju do poluvremena. Ovde se plače kad je rival bolji, ovde se ne oprašta izdaja, ovde nema samilosti za protivnika. Igra se na krv i nož, tako se i navija, od svakoga na terenu i na tribini se očekuje da sav svoj napor uloži, samo da se bude bolji od večitog rivala.

U tom i takvom rivalitetu, kakav se retko gde u svetu sreće, u njegovom centru, Beogradu, u punoj hali navijača Partizana zavladao je – muk.

Na košarkaškoj utakmici protiv Efesa, navijači crno-belog kluba ćutali su jedan minut, jer je preminula legenda Crvene zvezde, večitog rivala. Muva se u punoj hali nije čula. A onda se prolomilo: Slava mu!

Eto… To je Siniša Mihajlović. Slava mu!

BONUS VIDEO: Željko Pantelić: Siniša Mihajlović je bio fajter koga je Italija obožavala