Piše Nikola M. Jovanović: Znaš ti ko smo mi?

Sava Mihajlović, otac dečaka koga su u ispred bioskopa napali Vera Milošev i Nenad Sarić, koji je bio u pratnji pomoćnice, prijavio je slučaj policiji.

I kako navode profesionalni mediji, od tada ćuti gradonačelnik iako se traži ostavka nadobudne pomoćnice. Može mu se da ćuti, jer zna da onaj koji odlučuje o postavljenjima od mesne zajednice do Vlade Srbije ima druge brige. Mora da sakrije činjenicu da na severu Kosova iščezavaju institucije Srbije njegovom zaslugom. Pravi se da sprema palačinke, meša pekmez, a zapravo samo što se ne „raspekmezi“ što mu je rejting u slobodnom padu. Zato i pomoćnica i gradonačelnik Zrenjanina mogu da se zavale i gledaju rijaliti iz Loznice i spremaju svoju taktiku kontrole štete.

Spreman je da glumi trenera, kuvara samo da se zabašuri labavi nedavno izrečen alibi da bi išao na Kosovo da može, a brani ga premijer tvrdnjom da „jedino da podignemo vojsku“. Vučić zapravo pokušava da svojom mantrom „ko radi taj i greši“, koju neprekidno emituje već više od decenije, zapravo pokušava da izbegne odgovornost za politiku koju vodi računajući da ga na izborima, bar ne ovakvim kakve on organizuje, niko ne može pobediti.

U takvoj atmosferi niko ne obraća pažnju na slučaj iz Zrenjanina, a mislim da bismo od njega morali da počnemo. Pomoćnici gradonačelnika bi građani Zrenjanina i građani uopšte uz profesionalne medije morali da pošalju poruku „znaš ti ko smo mi“ i insistiraju na njenoj smeni. Ako gradonačelnik to ne želi da uradi, onda i na njegovoj. Iza toga bi, kao i u slučaju protivljenja kopanju litijuma , morali da stanu i oni koji biraju Vučića. Jer sutra će morati da ćute ako njihovo dete doživi nešto slično. Nema tog posla, državne sinekure koje bi opravdalo razočaranje u oku deteta kada ga roditelj ne brani. Zato svi moramo da stanemo na stranu Save Mihajlovića, jer smo svi mi taj razočarani otac, samo se politika naprednjaka oličena u mantri „znaš ti ko sam ja“ igrom slučaja nije ovaplotila u nekom obliku koji bi nas lično pogodio.

A odatle korak po korak ide se ka državi koja je odgovorna prema svojim građanima. Ka državi koja servisira njihove potrebe, a ne gleda ih kao sužnje od kojih uzima novac i troši ga kako hoće, jer je osvojila većinu kradući na izborima. Put je dug i mogao bi da počne odbranom oca dečaka prema kojem se bahato ponela pomoćnica gradonačelnika Zrenjanina. Jer kao i Sava Mihajlović, sve nas je bahatim ponašanjem više od dvanaest godina uza zid pribio Vučićev režim. To shvataju i predstavnici Srba sa severa Kosova, koji su se sastali sa predstavnicima „Proglasa“, od kojih očekuju razumevanje i pomoć. Kako je posle sastanka „Proglas“ naveo, postignuta je saglasnost da je „za kosovskometohijsko pitanje kao i za sve nagomilane politike probleme u Srbiji preduslov demontaža ličnog režima Aleksandra Vučića“.

Tačno je. Međutim, pre svega toga, treba odbraniti pravo jednog dečaka da ide u bioskop i da se na njega niko ne izdire zato što ima razvojne probleme. Tu nema ali. Nema „ja sam za Vučića“ , opoziciju, protiv kopanja litijuma, to se podrzumeva, to je „opšte mesto“… Nama je prećutkivanje tih „opštih mesta“ postalo nacionalni sport. Zbog nereagovanja na podrazumevano, tu smo gde jesmo i sadašnja vlast je samo posledice toga.

Ako promenimo pristup i suštinske stvari postavimo kao principe kojima ne može da se trguje, možda ima šanse za nas. Da počnemo od odbrane prava malog Strahinje, jer ako to ne možemo da izguramo, loše nam se piše.

Dakle, Vera Milošev – znaš ti ko smo mi?