Vučićeva krhka stabilokratija: Piše Nikola M. Jovanović

Tu se odlučio za oprobani metod kupovine mira – nudi još jeftiniju paštetu umesto takođe jeftinog parizera, povećanje minimalca i penzija, veće plate prosvetarima, najavljuje ograničenje marži trgovaca i povoljnije uslove za kredite u bankama. Ako to ne uspe, nije mu strano da zapreti naučnicima da očekuje da se uključe u dijalog o litijumu, jer ih država plaća. Da prevedemo predsednika, očekuje da u dijalogu podrže kopanje litijuma, a pametni i načitani ljudi to i dalje ne žele, jer se toj odluci protive kao i većina građana.

Pa kad ni to ne „pali“, vlast se dosetila da ima anonimne „kopače“, koji nisu registrovani ni u APR, niti imaju poziv za prikupljanje donacija pa ta fantomska grupa izgleda namerava da opstane na osnovu nekog modifikovanog „sangejzinga“ (izlaganje Suncu), kojim će se ta metoda nekom alhemijom pretvarati u novac za njhove „aktivnosti“. Na botove na društvenim mrežama je uspeo da utroši ogroman novac (veoma verovatno poreskih obveznika) pa sada nadgrađuje primenjeno uvođenjem „botova aktivista“.

Provereni mehanizmi Vučićevih spin doktora su pokrenuti, nisu zaboravili ni optužbe na račun „Junajted medije“ i Dragana Šolaka. Deluje da sve „šljaka“, mada atmosfera u Srbiji više deluje kao da je narod ućutao ćekajući jesen. Zato je Vučić pokušao da unapred da građanima malo njihovog novca iz budžeta, ali i da istovremeno poruči svojim stranačkim biznismenima najbližim budžetskom kazanu, da će se na EXPO trošiti bez kontrole. Sve bi bilo u redu da nema te parole „nećete kopati“, koja će ga dočekati u svakom gradu (ako uopšte nastavi kampanju po zapadnoj Srbiji „da objašnjava da narod bolje razume“). Tu ne pomaži ni Makroni, ni Kušneri, ni Šolcevi, ni Putini.

Zato ga na skupovima koje je do sada organizovao pitaju kad će put, traže uvođenje struje i vode i nove fabrike. A kad ih predsednik pita za litijum, sem onih dirigovnih govornika, svi ostali odmahuju glavom, ali ćute, jer bi od vlasti koja uzima sve za sebe bilo dobro ućariti bar nešto - dok su još tu.

Suština je da je Vučić ispucao i obećanja građanima i njegovim biznismenima i kupovinu podrške u svetu i opet mu kopanje litijuma neće proći. Mislio je da je potrebno samo da prevari glasače guranjem teme ispod stola pre izbora, pa da ih posle stavi pred svršen čin, jer će moći da ih uceni ili u krajnjem slučaju kupi.

Međutim, uzeo je novac iz budžeta, diriguje državnom upravom, koju je pretvorio u armiju ucenjenih i poniženih, a provlačenje neistomišljenika kroz blato je „uključio na trojku“.

I opet slabo.

To ga zabrinjava i sve više plaši.

Pokrio je sve uglove, a i dalje mu se čini da nešto propušta. Dok se njegovi spin doktori češu po glavi dok se pitaju šta bi još moglo da se uradi, u svojoj bahatosti, on se pravi da ne čuje huk „nećeš kopati“, koji svakodnevno stiže do Andrićevog venca. Jer šta ima građani ili narod da se pitaju. Oni su tu da poslušaju. A neće referendum, a tako slatko bi ga ova vlast namestila da bude uspešan.

Dodatan problem će mu biti ako napravi i nekakav nuklearni sporazum sa Francuskom, koja bi da se reši svog nuklearnog otpada. Ali verujem da će sa tim sačekati. Prvo da vidi da li može da smiri antilitijumsku groznicu pre nego što napravi novi dil, kojim Srbiju pravi deponijom Evrope.

Čak i njegovi birači vide da bi ih prodao sa sve zemljom, vodom i vazduhom zarad opstanka na vlasti.

Zbog toga ga brine što na pitanje „šta radi narod“ dobija odgovor „ćuti“.

S obzirom na to da on nema nameru da popusti, ostaje samo jedno pitanje – dokle je narod spreman da ćuti i gleda kako on prodaje sve da bi vladao.