Piše Nikola M. Jovanović: Diktatorski instinkt

Ovaj put nije bilo sletova i autobusa. Vučić je uvideo da se ne može takmičiti sa skupom u Beogradu iako je vlast pokušala da smanji broj učenika skupa na oko 27 hiljada a bilo ih je bar duplo više. Zato se opredelio za jedino „oružje“ koje još radi u njegovom arsenalu – on kao čovek koji rešava sve. Od puteva, dovođenja fabrika, dovođenja struje kome treba, do traktora i novca, sve po Palminom receptu „3.000 za gospodina“.

Verujući u onu staru „budi vlast pa ću da te glasam“ zavukao je ruku u džep, istovremeno pokušavajući da trgovcima i bankarima stegne kajš i dobije oreol srpskog Robina Huda. Zapravo, predsednik više deluje kao srpska verzija Superhika koji krade od siromašnih da bi davao bogatima, naročito strancima.

Bajka o zlatnom dobu ne „pali“, na ovim vrućinama slabo prolaze i teorije zavere o svetu koji samo čeka da nas napadne, pa je zato opet otvorio kanal da mu građani isporuče želje, jer kako je više puta pokazao njemu ne treba posrednik u komunikaciji sa narodom. Ne trebaju mu ni članovi SNS kojima je rekao da ne bi postojali bez njega , sad mu više ne trebaju ni birači jer može da ih uveze bez bojazni da će odgovarati za krađu izbora.

Potrebno je samo da dođe u mesto poput Malog Zvornika, gde će u direktnom prenosu širiti utisak svemoćnosti koju diktatori emituju u trenucima kada su uvereni da im niko ništa ne može ili i trenucima kada im je vlast ugrožena, što je ovde slučaj.

Zašto je ugrožena? Zato što većina građana, čak i oni koji su zavisni od davanja iz budžeta, ne žele kopanje litijuma. Možda to želi Nemaćka i EU koji bi da na svojoj perifeririji imaju rudnik litijjuma koji će snabdevati baterije za njihove, a ne kineske automobile. Njegovi spin doktori pokušavaju da lik Vučića predstave kao lik progresivnog vođe koji uvodi nove tehnologije, a zapravo šminkaju „old skul“ diktatora koji želi da zemlju pretvori u rudarsku koloniju.

„Robinhudovski“ pristup emituje kada govori o ograničenju trgovačkih marži i kamata na kredite. Ni tu ne propušta priliku da zapreti službama, ali ne inspektorima i ministarstvima, nego ni manje ni više službom. Ona je već ranije postala agencija za šećer, kukuruz, pšenicu i brdo u Grdeličkoj klisuri pa što ne bi i za marže. A kad služba istražuje onda se uvuče neki strah u svakoga ovde jer zna da može da ga pojede „demoratski mrak“.

U normalnim državama postoje pravila kako se formiraju cene na tržištu. U državi u kojoj je SNS na vlasti sve to ne važi, važnije je imati prolaz do predsednika ili bar njegovog čuvara trezora Siniše Malog. Jednim telefonskim razgovorom ili čak jednom rečju neko postaje uspešan biznismen koji dobija najveće državne poslove, ali, isto tako, može da se nađe na stubu srama ako bude drugačije naređeno.

Sve što bi Vučić trebalo da uradi je da posluša građane koji sa protesta u više od 50 mesta širom Srbije poručuju da je Rio Tinto nepoželjan. Umesto da uzme u obzir poruku iz naroda da neće rudnik litijuma njemu proradi diktatorski instinkt i radije hapsi one koji nose transparente „Nećete kopati“ jer kakva bi on bio vlast ako bi morao da sluša građane, čemu većina ostvarena dirigovanim izborima ako ne može da radi šta hoće. Zato mu turneja po Srbiji služi da prikaže da građani nisu protiv kopanja litijuma, ali je ispalo da su mu poslali poruku da prestane da ih zamajava zlatnim dobom.

BONUS VIDEO Narod i rejting: Velike muke iz Malog Zvornika