Kad se sretnemo sa starim prijateljima, primetimo kako su oni ostarili, a tek tada shvatimo da se isto dogodilo i nama“ – napisao je američki književnik Semjuel Langhorn Klemens, mnogo poznatiji kao Mark Tven (1835-1910).
„Starenje je iznenađenje, ono dolazi odjednom, u pogledu drugoga“ – često se u sličnim prilikama citira i austrijski esejista Hans Čejm Majer, mnogo poznatiji kao Žan Ameri (1912-1978).
Sastao sam se nedavno sa dvojicom drugara iz srednje škole. On našeg prethodnog viđenja prošlo je nešto manje od tri godine, tako da smo sva iznenađenja u vezi manjka kose, zuba i zdravih kukova, a viška kilograma i bora, potrošili tom prilikom, mada smo se i tada i sada međusobno ubeđivali kako se „baš dobro držimo“…
Nije problem kad prijatelji iz đačkog doba ostare, svima nam je u krštenicama upisana prva polovina prošlog veka, a kad zaređamo po klupama naših nekadašnjih učionica za trećinu smo sigurni da više nisu među živima, za drugu trećinu ništa ne znamo, a o ovima sa naše bande tek poneko maglovito „čuli smo se“, „video sam ga u prolazu“, „nedavno je okačio slike sa unukine svadbe“…
„Stari nismo zbog godina, već zato što prestajemo da volimo“ – rekao je kolumbijski nobelovac Gabriel Garsija Markes (1927-2014) u jednom intervjuu, koji je sastavni deo njegovih memoara „Živeti da bi se pripovedalo“. U tom smislu uopšte nisam brinuo kako sad izgledaju moji ispisnici Žule i Bata, ali sam strepeo da li i posle toliko decenija možemo da kažemo da se volimo…
Da li su iste uspomene na neke davne utakmice, mladalačke ludorije i devojke sa naših školskih fotografija toliko jake da nam je to sasvim dovoljno da sedimo satima i čavrljamo, popijemo i neku više nego obično i rastanemo se bez ijednog „iznenađenja u pogledu drugoga“, tačnije bez trunke neprijatnosti zbog nečijih stavova ili, još gore, pokušaja da se to isto „objasni“…
Za to je, sada znam i drago mi je zbog toga, najvažnija čvrstina prethodnih veza, onih koje odolevaju svim promenama koje donose život uopšte i njegova najgora manifestacija koja se naziva politikom. Samo na toj osnovi moguće je satima prijateljski razgovarati bez ijedne rečenice sa televizijskih ekrana ili iz novinskih naslova, bez svrstavanja i kvalifikacija, bez zajedljivosti i vređanja, bez pucanja po šavovima koje, na žalost, sve više srećemo svuda oko nas…
***
Pre četiri dana je moja prijateljica, koja i u 86. godini života pleni širokim spektrom inetresovanja i gotovo svakodnevnim aktivizmom na društvenim mrežama, objavila na svojoj Fejsbuk stranici kratak tekst u kome je zatražila hapšenje predsednika svega i svačega, vrhovnog komandanta Ćacistana i civilnog partijarha zbog jedne njegove gebelsovske izjave… Sad više nije ni važno koje, ima toga svaki dan na tone, ona je samo napomenula da više nije dovoljno moliti pomenutu instituciju da podnese ostavku, jer se, po njenom mišljenju, „stvar otela kontroli“…
A samo dan ranije video sam na njenom profilu kako je ona već punih 13 godina prijatelj sa izvesnim gospodinom iz okoline Čačka, što mi, moram priznati, uopšte nije ličilo na ona labava, ničim potvrđena i odnekud pokupljena FB „prijateljstva“. Njena objava, međutim, toliko je uzbrurkala prekodrinsku krv „gospodina“, uspešno sakrivenog iza slika unučića i pitomih pejsaža njegovog novog kraja, pa je istog trena krenuo sa diskvalifikacijama njenog prava da misli kako misli i uvredama lične prirode…
Dakle, baš kao i u stvarnom životu, tako još više na ovom zlu koje je zacarilo našim telefonima i mozgovima, politika sve više postaje tačka kad prestaju prijateljstva. Kad više nije važno šta je bilo, ni ko smo ni šta smo, važan je samo ovaj trenutak u kome se patriotizmom smatra likovanje nad slomljenim glavama i rebrima mlađarije i građana po ulicama ovdašnjih gradova, varoši i sve više sela…
***
Nije problem kad prijatelji ostare, problem je što nekima pamet dođe sa godinama, a nekima godine dođu same!
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar