1
Moja prijateljica sa društvenih mreža Jovana Kešanski je krajem maja, na nekoliko dana pre još jednih izbora na kojima su preovladali “ljudi kornjače”, objavila poučan traktat o ćutanju i ućutkivanju. Nije vredelo, opet je izlaznost bila tu negde oko pedeset odsto, opet je vlast pripala onima koji prisvajaju polovinu od toga, pa sa četvrtinom nesmetano vladaju praktično bez ikakvog otpora…
Izraz “ljudi kornjače” sam prvi put pročitao u objavi mog prijatelja Vladana Ćosića, zadnja pošta Jalovik kod Šapca. Na taj način on je označio sve one koji se od spoljnog sveta štite logikom “mene to ne interesuje”, “gledam svoja posla”, “nisam lud da se bakćem sa budalama”…
“Ljudi koji ti nešto znače, kojima si se otvorio, mogu da naprave darmar u tvom životu. Oni ostali to nisu kadri. Zato se pametni ljudi zatvaraju u čaure. Zato postaju ljudi-kornjače”, napisao je Vladan, takođe u predvečerje junske prevare…
* * *
A Jovana kaže: “Ajde, ćuti, bar ti se svekrva ne meša u brak, šta bi da se meša. Ajde, ćuti, šta bi da te muž tuče, da je alkoholičar, budala, kockar, mani se leptira u stomaku. Ajde, ćuti, kakvo je vreme došlo čuvaj taj posao pa nek’ je najgori…
Ajde, ćuti, nek igra igrice po ceo dan, bar nije u lošem društvu. Ajde, ćuti, šta fali što te boli duša, bolje duša nego da imaš ozbiljnu bolest.
Ajde, ćuti, ajde, ćuti, ajde, ućuti!
I budi tužan i ogorčen i nezadovoljan, besan, bolestan, umoran, bezvoljan sa ućutanom knedlom u grlu, jer odlučio si da porediš svoj život sa gorim, da se uljuljkavaš jer može biti gore…
PROČITAJTE JOŠ:
Može biti gore. Ali može da bude i bolje. A bolje može da bude samo kad ne ćutiš svoju bol jer ima većih boli od tvoje. Vrisneš je lepo, porušiš tri suva stabla, rasteraš ptice i oblake, pokreneš vulkane, izazoveš tektonske poremećaje ako treba, ali ne ćutiš i ne trpiš nešto što te muči samo zato što može da bude gore.
Osetićeš da je bolje onda kad tuđe živote prestaneš da primećuješ jer toliko ti је lepo u svom, da nemaš kad.”
* * *
”Ćutanje nije zlato. Ćutanje je krivično delo saučesništva sa onima koji na vaše oči i uši lažu i kradu”, smatra Vesna Laudanović iz Kragujevca, koja se svako malo bavi omiljenom strategijom “ljudi kornjača”, poznatoj kao “pravimo se mrtvi”…
“Srbija je zemlja u kojoj ne uspeva ljubav među ljudima. Nema uslova. A ako bi se ta nepoznata sila negde pojavila i nekom stidljivo javila, nastupilo bi bezglavo bekstvo u zaklon, obustava disanja i ćutanje dok opasnost ne mine.
Pravljenje mrtvim se pritom pokazalo kao odlična strategija. Onako kukavički radikalski… Takva krv teče u svakom onom ko se oglušio o priliku da bude čovek prijatelj, čovek čast, čovek snaga, čovek ratnik svetlosti… i time pristao da liči na njih. Da kevće u grupi, a beži kad je pozvan da sam postupi.
Svako može da bira da ne bude radikalski čovek. Da ne prekida vezu ljubavi i razumevanja, saosećajnosti sa ljudima. Ili da bude kao oni koje kritikuje i tako postepeno i neosetno dobija njihov lik i osobine.”
* * *
“Bravo majstore, lepo si sve to poslagao, ali šta ti, lično, misliš o svemu tome”, upitaće me neko. Nisam baš oran za ozbiljne teme po ovoj vrućini, ali bih na sve već poređano samo dodao sjajan aforizam Ninusa Nestorovića, zadnja pošta Novi Sad:
“Neki ljudi sami sebi celog života kopaju grob. Ali većina nas, na kraju, samo dođe i legne na gotovo!”