Piše Ivan Mrđen: Aprilski rok, popravni ispit

Tog dana je u Beograd dovedeno sve što i teorijski može da se dovede, uceni, kupi… Tri dana je deljena besplatna hrana, slatkiši, pljeskavice, sokovi, sendviči, krofne, sladoledi, dovučene su pevaljke i pevači, na čelu sa srpskim Tompsonom…

Taj skup je najavljen kao presudan, odlučujući, kao prekretnica, a krajnji rezultat je samo nova potvrda koliko je Srbija zemlja nepravde, uzurpacije moći, partijske samovolje i iživljavanja nad najugroženijima. Mada su ovom prilikom, kao nikad ranije, publiku ćinili i jadnici iz Republike Srpske i susedne nam Makedonije, kojima je najvažnije bilo to nešto para i džabaluka, kad već nisu mogli poput ovih domaćih da ponesu i plastične stolice…

* * *

Zato se, valjda, ni tog ni kasnijih dana niko nije ozbiljnije bavio “centralnim događajem” trodnevnog vašara. Ne verujem da su to baš namerno smislili, ali ispalo je da su se i na drugoj strani naše političke provalije radije zezali na račun novog epohalnog brnabljenja (“ko se lača mati”) nego što je analiziran “istorijski” govor šefa čitave parade.

Oni koji su smogli snage i živaca da isprate taj performans već iste večeri su javili preko društvenih mreža kako je ON “pukao kod svojih”.

“Po navici je, izvežbano, napamet naučenim frazama, pokušavao da izazove aplauze i očekivane ovacije, na koje je godinama unazad navikao. Ali, toga nije bilo. Ljudi su stajali, gledali, šetali se i - čekali kraj. Koliko god pokušavao da ‘udara u tanke žice’, nije bilo podrške. NJEGOVI su stajali i ćutali. Bez aplauza, uprkos pokušajima ‘organizatora’ i plaćenih ‘vikača’ da počne skandiranje ‘Aco, Srbine’, to se gasilo i pre nego što je počelo. Svega četiri, pet pokušaja aplauza završili su isto. Da bi makar malo umanjio fijasko, u jednom momentu je rekao da je, eto, na skupu tišina jer ga svi pažljivo slušaju, zabrinuti za Srbiju. Jadan pokušaj…”, zabeležila je Branislava Kostić iz Novog Sada.

Konačan dokaz njegovog potpunog pada među “svojima” bio je pokušaj “burnog aplauza” na kraju, koji je utihnuo nakon deset sekundi, tako da je vatromet morao da pokrije traljavu i jadnu atmosferu. Neki su bežali dok je govor još trajao, pa su ih “redari” jurili ljude po ulicama i megafonom dozivali da se vrate, jer će “predsednik biti jako ljut”.

“Kad je završio taj mučni govor, uzeo je zastavu, stao nasred bine, mahao njome, s onim kiselim, usiljenim osmehom na licu, sam na bini. Ta scena je bila toliko upečatljiva. Toliko metaforična.

I dok on mlataraše zastavom, počeo je vatromet. Ljudi moji, kakva histerija od vatrometa! Kad je krenulo da roka sa krova Skupštine i okolnih zgrada, zaličilo na ratno stanje. I tu mi je prva asocija bila da taj histerični, predimenzionirani i neukusni vatromet oslikava njegovo stanje u glavi” napisala je koleginica Sanja Ignjatović Eker.

* * *

Nije sporno da određen procenat ljudi u Srbiji podržava “svog predsednika”, a znatno manje Srpsku naprednu stranku, zbog čega su svi izbori u protekloj deceniji bili “za” i “protiv” NJEGA. Kultura tih ljudi je splet okolnosti rata, širenja mržnje, siromaštva, zlobe i borbe za puko preživljavanje. Zato je moj prijatelj Dušan Bodiroga Bodi, uz dvanaestoaprilske fotografije iz Ćacilenda i okoline, zamolio sve da se uzdrže od ismevanja tih ljudi.:

“To nisu nikakvi ‘botovi’, nisu ‘plaćenici’, nisu ‘nečiji ljudi’, to su naši ljudi. Gladni, obespravljeni, ucenjeni sićom i ubačeni u autobuse. Ljudi koje je život naterao da pristanu na ono što ne žele, jer nemaju izbora. Zato vas molim da se ne rugate njihovoj muci. Danas su to oni, sutra možda neko naš, neko vaš…

A kad to sutra dođe, svi ćemo zajedno biti ti koji treba da se pobrinu: Da u Srbiji više nikad niko ne bude gladan, da niko ne ostane bez krova nad glavom, da niko ne bude bez lekara. Ako nismo sposobni da se pobrinemo za to, ako nemamo snage ni empatije za ove ljude, onda možda ovu državu zaista i ne zaslužujemo!”

* * *

Ta sirotinja raja će danas morati na “popravni”, ne slučajno baš u Nišu. Despot im svima đuture nije zaboravio mlake aplauze i bežaniju kroz razvaljene ograde 12. aprila, baš kao što ni “svojima” od kude je Niš nikad neće oprostiti što su nekoliko dana kasnije pobegli od besnih sugrađana a njega ostavili da čami u hotelu “Nais”…

Istorijski gledano, teško je verovati da će taj “popravni ispit” doneti ono čega se “veliki Vođa” najviše plaši, da u sred njegovog nastupa krenu komešanja i negodovanja. Ne protiv onih na koje već duže od deceniju usmerava njihovo nezadovoljstvo, već zbog sopstvenog realnog života toliko drukčijeg od slika koje se emituju preko televizija za ružičastu sreću…

Ipak, većina dobronamernih analitičara ove naše situacije, podseća da neminovni kraj “karpatskog genija”, ne tako daleko u prošlosti i ne tako daleko od Srbije, nije počeo onog trenutka kad su počeli da mu zvižde na njegovom velikom mitingu koji su državni mediji predstavili kao „spontani pokret podrške” i kad je zbog toga prekinut direktan televizijski prenos, već mnogo ranije kad je počeo da gubi vezu sa stvarnošću.

Vremena su drukčija, prilike u Srbiji su svakako mnogo bolje nego u tadašnjem komšiluku, ali je matrica autokratske vlasti ipak nepromenjena, prvenstveno kad je reč o kontroli nad svim aspektima političkog, privrednog, društvenog, obrazovnog i građanskog života, pa čak i verskog…

* * *

Ovim najnovijim cirkusom predsednik svega i svačega pokušaće da zamaskira poraz koji je već doživeo, da sakrije očaj zbog poraza koji će tek da dobije svoj konačan oblik. Dok to ne dočekamo, biće nam potrebni konjski živci za sve ono što će tek da usledi, jer što mu očaj bude veći, veća će biti i diktatura i sadizam!

To na svojoj koži i te kako osećaju Marija Vasić, Mladen Cvijetić, Srđan Đurić, Lado Jovović, Davor Stefanović i Lazar Dinić, jedini politički zatvorenici u ovom delu Evrope! Ako je Srbija još uopšte tamo!