Piše Ivan Milićević: Zatvorite "Ribnikar"!

Deset meseci nakon što se pod njenim krovom i okriljem dogodio masakr, škola koja je nastavila da bude škola, suočila se sa još jednim naoružanim učenikom i pretnjama da će ponoviti masakr.

Škola koja je nastavila da bude škola, na malim odmorima pretvara svoje učenike u pripadnike kontradivizionih jedinica i organizuje preturanje po „sumnjivim“ rančevima, a sve u cilju potrage za hladnim i drugim oružjem.

U školi koja je nastavila da bude škola, supervizor ovakve igrice je niko drugi do – školski psiholog, specijalizovan za iščuđavanje na emotivne nestabilnosti roditelja koji I DALJE plaču na pomen 3. maja, ali i potpuno nestručan i nesposoban da prepozna znake poremećaja u ponašanju kod dece koja mu rastu pred očima.

U školi koja je nastavila da bude škola, deca sede uplakana u zaključanim kabinetima, jer im neki direktor ne dozvoljava da napuste zgradu, iako se iz opravdanih razloga plaše za sopstvenu bezbednost.

U školi koja je nastavila da bude škola,  deca su lišavaju detinjstva i "najlepšeg đačkog doba".

Škola koja je nastavila da bude škola  glavni izvor je traume svojih učenika, moderator u organizovanom zataškavanju svakog problematičnog događaja i razvlašćeni podanik svakog uticajnog roditelja.

Škola koja je nastavila da bude škola trebalo bi da sedi na optuženičkoj klupi zajedno sa roditeljima maloletnog počinioca masakra.
...

Država koja je nastavila da bude država suočila se sa drugim masakrom i još devet izgubljenih mladih života.

Država koja je nastavila da bude država odložila je dane žalosti zbog utakmice, a već posle sedam dana terala decu da se vrate u klupe.

Država koja je nastavila da bude država nikada nije pozvala nijednu ožalošćenu porodicu, dok je decu izložila „paranenormalnoj“ osobi i njenoj muzikoterapiji.

Država koja je nastavila da bude država raspustila je Anketni odbor, zloupotrebila ožalošćene porodice i dovela ih u zabludu, a potom povela sudske postupke koji nikada neće zadovoljiti ni pravdu ni pravo.

U državi koja nastavila da bude država tužilaštvo će terati javnost iz sudnice, kako bi ocu i majci maloletnog ubice moglo da se sudi krišom.

U državi koja nastavila da bude država roditelji ubijene dece će iz srede u sredu protestovati ispred škole i tražiti izgradnju memorijalnog centra.

Država koja je nastavila da bude država nikada neće odgovoriti građanima kako se i zašto dogodila najveća nacionalna tragedija,  a sve u cilju sprečavanja sopstvenog sloma.

Država koja je nastavila da bude država umesto procesuiranja načelnika policije zbog pokazivanja spiska s imenima dece, istog će odlikovati.

Država koja je nastavila da bude država neće prihvatiti predlog izmene zakona koji bi osigurao da se maloletni ubica zadrži u specijalnoj ustanovi.
...
Društvo koje je nastavilo da bude društvo nikada neće sagledati i osvestiti traumu koju  je neizostavno prošlo, prestaće da razlikuje laž i manipulaciju od očiglednog i neupitnog.

Društvo koje je nastavilo da bude društvo prestaje da pruža otpor, životari na liniji manjeg otpora, podložno je podelama, sukobima, a vođeno samo i isključivo ličnim trenutnim interesima.

Društvo koje je nastavilo da bude društvo neće razlikovati dobro od zlog, dozvoljeno od zabranjenog, a sopstvenu duhovnu taštinu tešiće rečima „dobro je, nije moje“.

Društvo koje je nastavilo da bude društvo neće biti sposobno da osvesti i shvati da – škola u kojoj se dogodio masakr nikada neće i ne sme biti škola.
…
Zatvorite "Ribnikar"!

Jer, ako ovo društvo naposletku uspe da preživi tridesetogodišnje razaranje i nekad ponovo uspostavi elementarni sistem vrednosti, neki od današnjih "Ribnikaraca" će zasigurno postavljati pitanja i tražiti objašnjenja. Da li je uopšte moguće, u tim eventualnim i budućim vrednosnim okvirima, reći bilo šta prihvatljivo nekom budućem odraslom "beogradskom detetu" kada bude postavio pitanje:  "Kako ste mogli da dozvolite da nastavim da pohađam školu u kojoj je streljano deset duša?".

Imamo li spreman odgovor?

Bilo ko?