Džipsi, Zejna i najmračnija tajna Srbije koja je izašla na površinu na najspektakularniji mogući način

Dakle, ako me pitate ko je imao „bolju“ pesmu – Luke Black, Zejna ili Džipsi – odgovor je: Uh, pa, šta znam… Niko? Mada, čuo sam kod Džipsija neke tragove Olivera Mandića iz vremena pre nego što je izgubio razum i talenat, pa mi se to kanda i dopalo. Ali, nije u tome ovde poenta.

Ono što me je drmnulo kao malj bio je Zejnin tvit koji je toliko jezgrovit i strašan da morate da ga pročitate celog:„Na konto hejta koji svakodnevno dobijam (ne za nastup, kritika je skroz ok) Nakon što sam morala da promenim osnovnu školu U PRVOM RAZREDU jer su me učitelj i drugovi diskriminisali zbog etničke pripadnosti, teško da bilo šta loše napisano može da me povredi. To je samo jedna od “prelepih” epizoda kroz koje Romi prolaze gotovo svakodnevno. Decenijama a i duže. I o tome više ne sme da se ćuti. Ako psihički ne pukneš od svega, uspeo si. Mislite o tome sledeći put kad poželite da napišete: ciganšturo, odneće te cigani, ništa ne radiš…“.Ubrzo se oglasio i Džipsi:„Razumem Zejnu jer postoji neka čudna stvar u Srbiji, jer se ovde priča kao da smo egzotične životinje. Uplašeni smo, a i vi ste za neke stvari. Mi smo tu da vas zabavimo ali neke teme moraju da se provuku kao što je ova“, rekao je on.I tako je tema višedecenijske (ako ne i viševekovne) diskriminacije cele jedne etničke grupe u Srbiji nahrupila punom snagom na šljašteću binu RTS-a, sa sve šljokicama, utegnutim igračima, plamenovima i stroboskopima. Tu diskriminaciju viđamo svaki dan u školama u koje idemo, autobuse kojima se vozimo, ulicama kojima hodamo i bolničkim čekaonicama u kojima čamimo, ali uporno i kukavički ćutimo.Moja mama je trideset godina provela u prosveti, a pred kraj karijere bila je članica interresorne komisije koja se bavila integrisanjem dece s invaliditetom i posebnim potrebama. Bilo je tu teških životnih priča dece i njihovih roditelja koji se bore sa mentalnim i fizičkim poteškoćama i autizmom, ali jedna grupa se ipak izdvajala. Mali Romi.Možda niste znali, ali ova država je decenijama zdravu romsku decu slala u „specijalne“ škole. U zemlji u kojoj kao Romkinja ne možeš dobiti ni posao čistačice ako kažeš da kojoj etničkoj grupi pripadaš, to je vrhunac obrazovanja kojem možeš da se nadaš – da ideš par godina u „specijalnu“ školu, a onda šta ti Bog da.

A neće ti dati skoro ništa. Daće ti životni vek kakav su Srbi imali u srednjem veku. Daće ti život u bedi i siromaštvu. Daće ti manje-više otvoren prezir većine građana zemlje u kojoj živiš. Daće ti vest „Cela porodica izgorela u naselju ispod mosta“ i prvi komentar: „Ma, pusti, Cigani...“Aparthejd, čoveče.

Znam koliko su ovo teške reči, ali dajte mi jedan dokaz da nisam u pravu. Ne mislim na deklarativnu ljudskopravašku tlapnju koja se raspadne čim nekog pitaš da li želi komšiju Roma, kao ni na EU programe o „dekadi Roma“ od koje Romi ni centa nisu dobili. Mislim na život.Ljudi, Zejna je išla u PRVI RAZRED kada je morala da promeni školu zbog ovih stvari. Zato je to i napisala verzalom. Ja sam, s druge strane, bio TREĆI RAZRED kada sam zbog svoje etničke pripadnosti morao da napustim Hrvatsku. Pa sam ipak u Srbiji prihvaćen kao domaći. Zaista, zaista želim da verujem da to nije samo zato što pripadam „ispravnoj“ etničkoj grupi.Mi ovde govorimo o možda najvećoj sramoti i rani na savesti u celoj našoj istoriji, a sada nam je pred lice ne iznose EU emisari ili NGO aktivisti. Ima neke istorijske pravde u činjenici da su to pitanje na najspektakularniji način pokrenuli baš Džipsi i Zejna.Sa sve šljokicama.

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=izjavadzipsiinm-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="5500404"]