Podeli
migrena
Foto: Nevena Dimitrijević

Prva godina srednje, dan kao i svaki drugi, sedim u klupi na času. Odjednom, sve mi se magli, vrti mi se, muka mi je. Ne stižem ni da shvatim šta se dešava, a glava počinje da puca, kao da je neko probada noževima. Tako sam upoznala migrenu, vešticu koja je godinama komandovala mojim životom.

Posrćem do zbornice, mucam, tražim od razredne da me pusti kući. Drugarica me usput pridržava, stajem uz svaku banderu da se naslonim. Put od 10 minuta sad traje najmanje 45. Dočepam se zgrade – pokvario se lift. Nikako neću uspeti do sedmog sprata… Celo telo me boli, glava hoće da eksplodira. Preseče me – da nije moždani udar. Nekako počnem da se penjem, nemam kud. Raskopačavam se usput, sve me guši. Samo da uđem nekako u stan.

Ćuti i žmuri

Ne sećam se tačno kako se taj prvi napad završio, znam samo da sam ubrzo bila s mamom na Institutu za mlade u Palmotićevoj.

Analize, pregledi, čekaonica puna sivih lica, neki roditelji dovode dete sa epilepsijom.

Vode me konačno u prostoriju s mašinama veličine ormara. Stavljaju me na krevet, kažu opusti se i žmuri. Važi… Kače mi na glavu neke spravice povezane sa onim mašinama. Blinka mi neko svetlo u oči, kažu ne mrdaj očnim jabučicama, žmuri.

Čekamo. Sestra protrčava s mojim nalazima do doktorke. Mama bleda kao krpa, ja već vidim sebe na hladnom operacionom stolu.

Pročitajte još:

Ulazimo kod doktorke, kaže zbog guste kovrdžave kose snimanje nije dobro urađeno, zato su rezultati bili sumnjivi. Da se ponovi… Bože.

Posle pretresanja porodičnih bolesti, pregleda kod specijalista, ispitivanja o ciklusu, životnim navikama, ishrani, dijagnoza je bila migrena sa aurom. Ma oni mene zezaju, kakva aura.

Ipak se ne šale – jaka glavobolja sa senkom koja blokira pola vidnog polja i dolazi kao najava, traje dvadesetak minuta. Zapravo je uvod u pakao. Uzrok – delom nasledan, u suštini nepoznat. Lek – nema ga. Daćemo vam neku terapiju da vidimo, možda deluje.

Počinje eksperimentisanje, probaj ovo, probaj ono, probaj neki avamigran (još mi gorak ukus u ustima od njega kad se setim). Na kraju dođosmo i do kafetina i kombinovanog praška. Samo mi andol nisu propisali.

Možda bi nešto od toga i delovalo da nisam odmah sve svaki put ispovraćala čim bih progutala.

Od tada mi je migrena dolazila nekad jednom nedeljno, nekad jednom u dva meseca. Svaki put nepristojno nenajavljena, bez reda i smisla. Taman tako da me drži u stalnom strahu, da ne znam da li ću moći da odradim pismeni zadatak, da li ću moći kod druga na rođendan, da li će mi propasti letovanje, da li ću jednostavno neki običan dan provesti u agoniji.

A kad bi došla, donela bi neizdrživu glavobolju, mučninu, povraćanje. Koža me je bolela na dodir, i najmanji tračak svetla i najtiši zvuk izazivali su užas. Neopisiv osećaj nemoći. Ništa nema smisla, sve druge muke su smešne, nikad se više neću nervirati ni zbog čega. Samo da prođe. Neću izdržati.

Onda tražiš razlog, preispituješ se, šta to pogrešno radiš. Cigarete nisam pušila, zdravo se hranila uvek, vežbala… Raspituješ se, čuješ da i drugi muče sličnu muku, pa bude malo lakše, ali saznaš i da magičnog štapića nema.

Kroz maglu se setim prababe – stalno s glavoboljama, leži na krevetu sa krpom vezanom oko glave. Probam to njeno, krvnički zategnem krpu i vežem. Pulsiranje malko uspori. Za par minuta sve isto. Masiram se, stiskam glavu. Ništa.

Dugo nisam smela daleko od kuće jer je jedini cilj bio, kad se aura javi, da se što pre, u tih dvadesetak minuta, dočepam kreveta. Tu plačem, kukam – samo da zaspim, da prođe. Malo lakše u mraku i tišini, ali i dalje si u ponoru.

Ništa ne deluje

Onda otkrijem lekove za umirenje i spavanje. Uzmem pola nekog -zepama (tad su se kupovali u apoteci bez recepta) jer strategija je bila da je nekako prevarim i prespavam. I zaista, lek me obori. Uspem da pregrmim onaj najgori talas. Posle se probudim kontuzovana, sa običnom glavoboljom, pa sutra, prekosutra počnem da funkcionišem.

Osetim se donekle mirnije, preplavi me osećaj čudnog olakšanja. Od tada u neseseru gde god da krenem par -zepama. Nikako mi se to nije sviđalo, ali bilo je nužno zlo. Međutim, ta moja caka nije mogla da pali uvek.

Bližio se prijemni na faks. Šta ako dođe baš na taj dan? Propašće mi pola godine priprema, svi planovi…

Pročitajte još:

Poštedela me, hvala joj do neba. Ali nisam morala dugo da je čekam. Taman stignem na neko jutarnje predavanje, eto je. Ne vidim pola slušaonice, profesor mi mutan. Pakuj se odmah, izleći napolje, hvataj prevoz do stana. Posrćem, ne vidim dobro, ali trčim ka tramvaju. Ulazim, omašim stepenik. Upadnem unutra. Dvoje, troje starijih gledaju me ispod oka. Normalno – ja bleda kao kreč, dezorijentisana, jedva se dižem do sedišta.

I tako godinama. Stalan strah, neizvesnost, bes, nemoć. Bol. Strašan bol.

Onda, ne znam tačno ni kad ni kako, otprilike na trećoj, četvrtoj godini fakulteta, jednom se samo više nije vratila. Prvo nisam smela da se radujem. Znamo se, nepredvidiva je, plahovita, ume da bane iz čista mira. Dešavalo se već da je nema po par meseci, zavara trag. Ali kad je prošlo više od godinu dana od poslednjeg napada, konačno sam se ponadala da me je zaboravila i da joj iz nekog razloga više nisam zanimljiva.

Ćutim, pravim se mrtva, samo se štrecnem kad me neko pita za to. Gledam da joj ni ime ne izgovorim.

Nedavno sretnem komšinicu u liftu, pitam je onako usput kako je, vidim ne izgleda sjajno. Kaže ima strašnu migrenu, ali mora na posao. I sve mi se vrati u sekundi. I noževi kroz glavu i povraćanje i koža koja vrišti na najmanji dodir frotira, sva beda bolesnog koji ima samo jednu želju. Nisam rekla komšinici ni – znam kako ti je, ni ne budi luda, beži u krevet, ništa. Samo sam na izlazu iz lifta promrmljala – jao. I požurila do stana. Otkud znam, prepoznaće me beštija, pa će pomisliti da mi se vrati.

BONUS VIDEO:

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar