0
Hrana nije samo nužnost zarad preživljavanja, već može biti i veliki izvor zadovoljstva. I tu odmah može da nastane problem. Ljudi su, kao i mnoge životinjske vrste, hiljadama godina preživljavali samo ukoliko sakupe ili ulove dovoljno hrane. A onda je neka budala izmislila čokoladu.
Plena nikada nije bilo u izobilju, posebno zato što su zime bile duže i oštrije nego što mi to možemo i da zamislimo, a supermarketi i restorani nisu postojali. Još pre samo 250 godina ljudi su i u Evropi svake jeseni procenjivali da li je žetva bila dovoljno dobra da bi mogli da prehrane svu svoju decu ili će neku morati odmah da ubiju.
I dan-danas je smrt od gladi česta pojava u nekim delovima sveta, mada se u drugim svakodnevno bacaju tone hrane.
Dok god je svet tako funkcionisao, pitanja da li je hrana zdrava i da li neko jede premalo ili previše bila su potpuno besmislena. Većina ljudi je sama proizvodila svoju hranu i imala koliko da preživi. Začini su bili retkost pa se, na primer, za biber putovati na drugi kraj sveta. Takva situacije je trajala vekovima, svima bila poznata i svi su svoju decu na nju pripremali.
Tek poslednjih nekoliko decenija, model ishrane se u nekim delovima sveta suštinski promenio, pa sada biramo, poručujemo, ili namerno povraćamo. Danas, kad veliki gradovi imaju bezbroj tipova restorana i sve nam je dostupno, možda i prečesto previđamo moć hrane. Jer mi smo, potpuno nepripremljeni za to, uskočili u uživanje u hrani, u zadovoljstva, potencijalni porok i izvor zavisnosti.
Zbog svog jakog uticaja na naša čula, kao i zbog naše nepripremljenosti, hrana može imati i različite emocionalne efekte na gotovo svakoga od nas. Neki joj se tako potčinjavaju, bez kontrole i discipline, pa uživaju dok ona ne počne da šteti njihovom zdravlju. Drugi je, opet, gotovo u potpunosti odbijaju, pokušavaju da je stave pod potpunu kontrolu, iz religijskih ili sportskih pobuda, ili pod uticajem modnih časopisa.
Pročitajte još:
Hrana je možda najopasnija kad ne prepoznajemo da je koristimo kao zamenu za nešto drugo. Kad se osećamo prazno – kad nam je dosadno, nemamo inicijativu, polet ili strasti, ili kad tugujemo zbog nekog gubitka, vrlo je lako da tu prazninu počnemo da zatrpavamo hranom.
Ako ni u čemu ne uživam, makar da mi bude prijatno na jeziku i puno u želucu. Kako kaže jedna nezvanična definicija, „depresija je kad jedemo nutelu kašikom“.
Sa hranom je, dakle, kao i sa svim drugim važnim stvarima u životu: ravnoteža je istovremeno najdragocenija i najteže dostižna. A u ovom slučaju nam baš nije ni dato vreme da se pripremimo.
***
Bonus video: Šta nam se dešava dok spavamo
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
