Plućna hipertenzija ne mora biti smrtonosna ako se otkrije na vreme i adekvatno leči

Tegobe koje imaju osobe sa plućnom hipertenzijom se kreću od otežanog disanja i prekomernog zamora, preko lupanja srca, oticanja nogu i zglobova, bola u grudima, pa do vrtoglavice i gubitka svesti. Razlozi za ove simptome su što se desna polovina srca bori da pumpa krv uprkos povišenom pritisku u plućnim arterijama, što vodi ka proširenju i slabljenju desne komore i desne pretkomore. Takvo stanje iscrpljuje srčani mišić, pogoršava funkciju pluća i značajno skraćuje životni vek na svega 3-5 godina kod nelečenih osoba sa teškom formom ove bolesti. Proteklih nekoliko godina u Srbiji je postignut veliki napredak u edukaciji timova koji ove bolesnike dijagnostikuju i leče i sve se manje kasni sa postavljanjem dijagnoze.

"Vreme do postavljanja dijagnoze se razlikuje od države do države. Zavisi od razvijenosti zdravstvenog sistema. U proseku je potrebno dve do pet godina da se pacijentu postavi dijagnoza, a naše iskustvo je da u Srbiji ali u u svetu nekada prođe i do pet godina do postavljanja dijagnoze. Problem je u tome što su tegobe nespecifične, ne javljaju se samo u plućnoj hipertenziji već i u mnogim drugim bolestima. Tako na primer, umor, slabost, bol ili pritisak u grudima vodi pacijenta kod kardiologa. Kratak dah je takođe karakteristika slabosti leve polovine srca koja je mnogo češća od plućne hipertenzije kao posledica prethodno preležanog infarkta ili bolesti srčanih zalistaka ili srčanog mišića", kaže prof. dr Jovan Matijašević, potpredsednik Udruženja za plućnu hipertenziju Srbije, specijalista interne medicine (pulmolog, intezivista) u Institutu za plućne bolesti Vojvodine.

Takođe, otežano disanje i brzo zamaranje imaju i pacijenti sa masovnim hroničnim bolestima pluća kao što je bronhijalna astma ili hronični opstruktivni bronhitis.

"Prvi važan korak kada se klinička sumnja na plućnu hipertenziju može da potvrdi ili isključi je ultrazvuk srca. Međutim, da bi se ustanovila forma bolesti i dala adekvatna terapija, neophodna je saradnja kardiologa, pulmologa, reumatologa, eksperta za ergospirometriju, kateterizacija srca, a često su potrebni i radiolozi zbog tumačenje skenera plućne cirkulacije", objašnjava prof. dr Matijašević.

Ukoliko se ne prepozna na vreme i ne leči adekvatno, plućna hipertenzija je životno ugrožavajuće stanje. Prognoza zavisi od stadijuma bolesti i oni bolesnici kod kojih se bolest blagovremeno ustanovi i adekvatno leči, žive značajno duže. Prosečno, prvu godinu od postavljanja dijagnoze ne preživi oko petnaest odsto obolelih, a sedam godina ne preživi gotovo polovina.

"Smernice za lečenje plućne hipertenzije su promenjene i sada se oni bolesnici koji spadaju u visok rizik za progresiju plućne hipertenzije leče po ubrzanom algoritmu, potentnijom trojnom, a vrlo često i četvorostrukom terapijom. Kombinuju se različite terapijske linije koje ciljano smanjuju pritisak i otpor proticanju krvi u plućnoj cirkulaciji. Efekat ovih kombinacija je znatno bolji nego kada se primenjuje visoka doza jednog ili dva leka, kako je to bilo ranije. Sada se kombinovana terapija uvodi na početku lečenja blaže forme bolesti", ističe prof. dr Arsen Ristić, predsednik Udruženja za plućnu hipertenziju Srbije i kardiolog Univerzitetskog kliničkog centra Srbije.

Na taj način, ne samo da se popravlja kvalitet života, već se ljudima nedvosmisleno značajno produžuje život.

"To je promenilo prognozu ovim pacijentima. Ranije, kada nismo imali lekove pacijenti su živeli prosečno tri i po godine, dok je sada njihov status mnogostruko povoljniji ukoliko se bolest prepozna i leči na vreme. Od kraja prošle godine imamo mogućnost i u Srbiji da lečimo bolesnike sa teškom plućnom hipertenzijom inovativnom biološkom terapijom. Za sada se radi samo o donaciji leka za dva pacijenta, ali se nadamo da ćemo već tokom ove godine moći da proširimo broj lečenih pacijenata. Biološka terapija je uvedena po zvaničnim međunarodnim smernicama u standard lečenja i upravo kod onih bolesnika koji su u visokom ili umereno povišenom riziku potrebno je ovu terapiju uvesti što ranije. To je glavna promena u terapijskom algoritmu prošle godine i mi se trudimo da ih poštujemo", ističe prof. dr Ristić.

Dušici Davidović Gavrilović (50) plućna hipertenzija je otkrivena kada je imala 42 godine.

"Prvi tegoba koja je ukazivala da nešto nije dobro je bila zamaranje na mali napor. U tom trenutku stanujem na trećem spratu, bez lifta, imam devojčicu koja je krenula u školu i drugu u vrtiću. Non - stop neke aktivnosti. Otišla sam na kompletan kardiološki pregled, gde su zaključili da je sve u redu. Rekli su mi da možda imam problem sa kondicijom, što mi je bilo čudno. U tom trenutku nije bilo nikakvih promena na srcu. Dve godine kasnije, nakon jednog putovanja nikako nisam mogla da se odmorim, osećala sam se loše, svaka aktivnost mi je stvarala napor, imala sam bolove u rukama", kaže Dušica.

Shvatil je da definitivno nešto ozbiljno nije u redu.

"Otišla sam ponovo na pregled i tada je ustanovljeno da već imam promene na desnom srcu. Odmah su mi uradili kompletno ispitivanje i kateterizaciju srca i utvrdili su da imam plućnu hipertenziju. Imala sam sreće da je kod mene dijagnoza postavljena relativno brzo u odnosu na druge pacijente. U početku sam primala samo jedan lek, koji sam jedan period morala sama da kupujem u inostranstvu. Danas dobijam tri leka istovremeno i zahvaljujući tome živim. Pacijentima su važni novi lekovi, jer posle izvesnog vremena bolest nađe način da se aktivira. Pojavom najnovije biološke terapije, koja dramatično menja tok bolesti, po prvi put možemo reći da je plućna hipertenzija na putu da više ne bude smrtonosna bolest. Nadamo se da će rana primena savremene kombinovane terapije uskoro biti dostupna svim pacijentima u Srbiji o trošku osiguranja", kaže pacijentkinja.

***