0
Istina je, na Zlatiboru je teško proći i kroz jednu ulicu, a da pogled ne privuče kran, dizalica ili mešalica za malter pokraj nedovršenog višespratnog objekta, a ipak ovo planinsko odmaralište tokom zime vrvi od turista i prava je meka za posetioce iz celog regiona, jer gostima željim snega “radovi u toku” izgleda nimalo ne smetaju.
Ako zažmurimo (mada teško), na brojne hotele i apartmane u izgradnji, i produžimo dalje, na još netaknuta prostranstva, postaje jasno zašto je ova planina, biser užičkog kraja, lepak za turiste iz zemalja bivše SFRJ. Ovde su svi: porodice sa malom decom na sankama, skijaši, mladi željni provoda, ali i stariji gosti kojima je šetnja, osećaj snega pod čizmama i čist vazduh, jedini cilj putovanja.
Oni koji su se nameračili na skijanje, po ski-pas (ski kartu) i opremu, idu pravo na Tornik, dok porodice sa malom decom na sankama zauzimaju veliko sankalište u centru, blizu jezera.
U redovima za skije, pancerice, bord, kacige, štapove, odzvanjaju naglasci koji podsećaju na “prošla” vremena. Osim akcenata iz svih delova Srbije, čuje se i crnogorski, bošnjački, ima po koji i makedonski i slovenački izraz, a brojni turisti govore i engleski, francuski, nemački, ruski…
Pročitajte još:
“Ovo je već peta godina kako dolazimo na Zlatibor sa decom. Uvek iznajmimo apartman u privatnom smeštaju kod jedne divne porodice. Ovde su deca naučila da skijaju kada su imala pet godina. Ujutru ih vodimo na stazu, popodne sankanje i šetnja, pa kad se smrznu, pravac u krevet. U Crnoj Gori ima prelepih planinskih odmarališta, ali nekako smo navikli da dolazimo ovde, jer tu su nam brojni prijatelji iz Srbije, a uvek skoknemo i do Beograda, da iskoristimo raspust”, kaže Bogdan Jovetić, koji je iz Podgorice sa suprugom i dvoje dece na odmoru.
Registarske tablice (iz svih delova naše zemlje, ali i Crne Gore i svih država u okruženju) na vozilima, u kojima turisti strpljivo čekaju u nepreglednim redovima (ako je vikend ponekad i po dva sata), da priđu parkingu ski staze, jasno govore da su školski raspust, koji je ove godine u istom periodu u svim zemljama regiona, odlučili da provedu baš tu, na Zlatiboru.
Kuvano vino, rakija, ali i kafa, topla čokolada, snažnim mirisom iz dve brvnare, mame skijaše u podnožju Tornika, da sednu i predahnu. Na vrhu staze je još jedan lokal u drvetu koji nudi mesto za pauzu, uz topli napitak ili nešto žestoko, kako kome prija, po cenama od 170, pa do preko 500 dinara, u zavisnosti ko šta poručuje.
Žičara radi do 16 sati, kada se na stazi gužva razbija i seli u centar Zlatibora, gde su tokom dana mališani na sankalištima, ljubomorno čuvali svoju teritoriju. Posle popodnevnog odmora, šetalište oko jezera, ali i klizalište u blizini, su odredišta hiljada i hiljada gostiju, koji su pohrlili u ovaj kraj sa svih delova Balkana.
“Prošle godine bili smo na Jahorini, jer nam je bliže, a i zbog čitave situacije oko korone. Ove godine smo se vratili Zlatiboru, jer ne skijamo, a Jahorina je podređena skijašima pre svega. Zlatibor je mnogo bolje mesto za nas koji dolazimo sa malom decom. Ovde je ski-staza udaljena od grada, tako da imamo čitav grad za sebe dok su skijaši na stazi, a večernje šetnje pored jezera su divne. Vozili smo se i gondolom, pa tako i mi koji ne idemo na žičaru možemo stići do Tornika i videti ove predele sa visina”, rekla nam je Milijana Zečević, iz Banjaluke, koja je sa mužem, ćerkom i sinom na odmoru.
Sa jedne strane jezera u centru, koji podseća na novobeogradski “bulevar gladnih” je niz kioska sa svim domaćim “đakonijama” zlatiborskog kraja. Prolaznike omamljuju mirisi pršute, sira, kajmaka, domaćih vrućih lepinja, ali i krema sa palačinki, dok se sve puši.
Pročitajte još:
Dobro poznata komplet lepinja, specijalitet Zlatibora, „jak“ obrok, koji ne sme da zaobiđe nijedan turista na ovoj planini, ove zime je ipak, bar među najmlađima, zamenilo „nešto slatko“, pa su najveći redovi tokom dana, a posebno u večernjim satima, ispred kioska u kojima za 250 do 300 dinara možete dobiti palačinku od „pola metra“.
„Još samo jedna tura i gotovo za danas, a moramo i mi nekad da idemo kući!“, u deset sati uveče čuje se iz kioska na ćošku, jednog od popularnijih, pred kojim je najveća gužva, a porudžbine samo stižu, bez obzira što noć odmiče, a minus je sve veći. Ipak, kako ko stigne i zamoli za još „jednu turu“, gazda se sažali na gladne, i pristaje, pa se smena neretko završi u ponoć.
***
Bonus video: Izgradnja na Zlatiboru
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
