Otišla sam na odmor na Zlatibor. Sad i nikad više

Proleće, leto, jesen, zima, 365 dana u godini, gradilišta na Zlatiboru ne miruju.

Od betonske šume, na ovoj, nekada najlepšoj planini u Srbiji, jedva da se naziru, ti čuveni „zlatni borovi“, jer sada svega ima, samo drveta nema. Turisti iz cele zemlje, ali i iz regiona, se međutim probijaju i dalje kroz gužvu, čak i ovog januara, koji je sneg gotovo zaobišao. Navika da se praznični odmori provode u oazi, čije se zelenilo već godinama bezuspešno brani od kranova i mešalica za malter, kod naših građana jača je od cigle, kojih na zlatiborskim dolinama ne manjka.

Put prema jezeru, u centru Zlatibora, koje je i najpoznatiji simbol planine, popločan je – bukvalno. Sporedne ulice koje vode u jezgro grada, ne pružaju odmor očima u zimzelenim četinarima, kao što pamtimo iz nekih ranijih vremena. Naprotiv, ako ne bismo napuštali centar, razlika između ovih puteva i bilo kojeg novog, prigradskog naselja u izgradnji, širom Srbije, čiji je vazduh zagađen izduvnim gasovima, dimom, jalovinom i prašinom sa gradilišta, nažalost – ne postoji.

Zlatibor je jedna velika betonska ploča.

„Mama, vidi cirkus!“, povikalo je dete iz mase, na šetalištu pored jezera, gde se turisti okupljaju kad požele da pojedu nešto slatko u brojnim palačinkarnicama i krofna barovima ili da popiju kuvano vino i rakiju.

„Ne, dušo, to je kamion za malter“, odgovorila je mama.

Tek nekoliko sekundi ranije, sa druge strane jezera, ulicom je prošao kamion koji meša malter, ukrašen stotinama novogodišnjih lampica koje svetle u najrazličitijim bojama. Da smo na bilo kom drugom mestu u svetu, kamion bi možda bio i simpatičan, ali ovde su vozila, čiji je krajnji cilj gradilište stambene, poslovne zgrade, hotela, apartmana, postala nova turistička atrakcija. U magli guste prašine, nestali su konji, kočije, vozići za decu…

I tako smo krenuli u potragu za zelenilom, šumom, „zlatnim borom“. Pred nas je međutim, besna i ogromna, iskočila zgrada, a za njom još jedna zgrada, pa umalo da upadnemo u rupu za temelj, kad iskoči još jedna nedovršena zgrada, zatim i druga, ali ovog puta tek dovršena. I kao da nam poručuju: ‚Šta će vam planinski vrhovi, naši osmospratni vidikovci su nezamenjivi‘. Ovom sivilu pridružuju se i kranovi, koji su „najlepši“ u pogledu sa hotelske terase, dok se nadvisuju nad ono malo preostalog „našminkanog“ šumarka oko centra, poput transformersa iz popularnog naučnofantastičnog filma.

Preskačući pesak i šut, stižemo do pijace domaće radinosti šćućurene među višespratnim divovima, dok stidljivo izviruje, jedva je uočavamo. Nekada je ponosno širila svoje kapije za turiste, koji su joj hrlili i utrkivali se da kupe vunene prsluke, čarape, domaći med, pršutu, rakiju i brojne suvenire iz etno aranžmana. Mnogi je sada i ne primete, slabo se vidi, okružena sivim golijatima namrgođenih lica.

Vesela je atmosfera makar na klizalištu za decu, graja i muzika odvlače pažnju sa nedovršenog kompleksa stambeno-poslovnih zgradurina, koje svoju senku bacaju i na luna park, do kojeg se jedva stiže u izdržljivim gumenim čizmama preko blata i baruština.

I dok tako tragate i za najmanjim, bar nekim preostalim tragom prirode, dokazom da ste ipak izašli iz grada i stigli na svež vazduh, na oporavak za organizam, gde ste u kiseoniku očekivali melem za pluća, srce i krvotok, zapahnu vas izduvni gasovi vozila, koja pristižu sa svih strana, traže mesto za parking, trube, galame i pokušavaju da se mimoiđu sa kamionima za građevinski material, koji ovde, naravno, imaju svaku prednost.

Kad ste već odustali i prosto ne možete više, noge vas izdaju, negde pred sam kraj jedne, od previše ulica, u daljini, videćete travku. Iza nje, livadu, možda čak i konja, kravu, pa i čoveka, koji ih čuva i koji se sklanja, okreće glavu, grozi se onoga što vidi, kada pogleda u vašem pravcu, jer vi ste u kandžama betona, nad glavom vam je kran, koji svakog trenutka preti da se otkači.