Naučnik tvrdi da su Isus i njegovi sledbenici koristili pečurke i halucinirali: Kontroverzna teorija koja može da zauvek promeni hrišćanstvo?

Njegova teorija odmah je izazvala burne reakcije, stručna javnost osudila je knjigu kao neutemeljenu i šarlatansku. Ipak, više od pola veka kasnije, Alegrovo delo doživljava novo interesovanje. Izdavačka kuća Gnostic Media Research & Publishing 2009. godine objavila je jubilarno,

artid|10060.a.69061008

src|trueanthemFBPOP

ch|cec147f04631deb6c25680b2d1f11f65

lt|

pid|9a3d3582-09ce-4b5e-9cc1-ab483e17f8e6

axid|609e70ba-c297-4e30-bcea-a0a842bec846&linkCode=gs2&tag=hearstmagazin-21">četrdesetogodišnje izdanje knjige, a pre dve godine o njoj se govorilo i u popularnom podkastu Džoa Rogana.

Iako su naučnici i dalje skeptični prema Alegrovim tezama i metodologiji, njegovo delo ponovo privlači pažnju jer otvara pitanja o mogućem skrivenom značenju drevnih religijskih tekstova i o tome da li su halucinogeni zaista igrali neku ulogu u njihovom nastanku.

Pre nego što je objavio ovu kontroverznu knjigu, Džon Alegro bio je cenjen kao stručnjak za Svitke s Mrtvog mora, zbirku od gotovo 1000 antičkih semitskih rukopisa starih oko 2000 godina. Beduinski pastiri su ih prvi put pronašli 1947. u pećinama kraj Mrtvog mora, a do 1956. otkriveno je još jedanaest pećina sa fragmentima tekstova. Danas se smatra da Svitci s Mrtvog mora sadrže najstarije poznate biblijske rukopise na hebrejskom jeziku, kao i druge pravne i liturgijske jevrejske spise.

U knjizi Sveta pečurka i krst, Alegro napušta dosadašnju ekspertizu i okreće filologiji, proučavanju korena i značenja reči. Na osnovu etimoloških analiza tvrdio je da su autori Novog zaveta koristili šifrovani jezik kako bi opisali tajni kult plodnosti koji potiče iz drevne Mesopotamije. U tim obredima, smatrao je on, korišćene su psihoaktivne supstance, naročito pečurka Amanita muscaria (poznata kao muharica). Upravo ta pečurka, tvrdio je, predstavlja samog Hrista.

Alegrova „lingvistička“ logika

Alegro je svoje zaključke temeljio na sumerskom jeziku, tvrdeći da on sadrži ključeve za razumevanje drevnih kultova plodnosti i da povezuje semitičke jezike (hebrejski, aramejski) sa grčkim jezikom Novog zaveta. Po njegovom mišljenju, Sumer je predstavljao izvor zajedničke religijske i jezičke tradicije, koja se kasnije prenosila i kod ranih hrišćana.

„Za Alegra je sumerijski bio svojevrsni lek za sve lingvističke dileme koje su mučile biblijske naučnike“, objašnjava Džefri Smit, profesor religijskih studija i direktor Instituta za proučavanje antičke hrišćanske kulture na Univerzitetu Teksas u Ostinu. „Verovao je da sumerijski bukvalno otključava celu Bibliju.“

Ipak, lingvisti se s tim ne slažu. „Veliki deo njegovih zaključaka počiva na sumerijskom, ali recenzenti koji su poznavali taj jezik odmah su rekli: ‘Ovo nema smisla’“, kaže Metju Gof, profesor religije na Državnom univerzitetu Floride. „Mnogi su sumnjali da Alegro uopšte poznaje sumerijski onoliko koliko je tvrdio.“

Loša metoda, ali intrigantna ideja

Iako je njegov metod bio, kako stručnjaci kažu, „naučno klimav“, Alegro je možda nesvesno dotakao temu koja ima smisla – upotrebu halucinogena u religijskim ritualima Bliskog istoka u periodu nastanka hrišćanstva.

„Moguće je da je metod bio pogrešan, ali da ga je doveo do ispravne ideje“, smatra Gof. On navodi primer: epizoda u kojoj Isus, nakon 40 dana posta u pustinji, ima viziju đavola mogla bi biti mistično iskustvo izazvano ekstremnim fiziološkim stanjem. „Iskreno, da provedem 40 dana u pustinji bez hrane, i ja bih verovatno imao svašta da vidim“, dodaje Gof.

Gde nema dokaza, ostaje pretpostavka

Alegrova knjiga oslanja se isključivo na jezičnu analizu, bez materijalnih dokaza nema arheoloških ni botaničkih tragova koji bi ukazivali na upotrebu droga u ranim hrišćanskim obredima. Postoji mnogo istraživanja o ulozi psihoaktivnih supstanci u religijama širom sveta, ali o njihovom prisustvu u judeo-hrišćanskoj tradiciji zna se vrlo malo.

„Obično se govori o Amazonskim plemenima ili severnoameričkim Hopijima, čija su mistična iskustva bila povezana s upotrebom pejota ili ajavaske“, objašnjava Gof.

Međutim, poslednjih godina pojavljuju se novi nalazi. Brajan Murarešku, autor knjige The Immortality Key, koja istražuje da li su rani hrišćani koristili halucinogeno vino u obredima pričešća, ističe da su „Alegrove intuicije o ritualnoj upotrebi halucinogena u mediteranskim i bliskoistočnim kulturama“ u međuvremenu dobile određenu potvrdu.

Na primer, istraživanje objavljeno 2023. u časopisu Scientific Reports pokazalo je da uzorak ljudske kose iz pećine u Španiji sadrži tragove biljnih halucinogena starih oko 3.000 godina. Druga studija iz 2024. otkrila je egipatsku vazu iz 2. veka p.n.e. sa hemijskim tragovima psihoaktivnih supstanci.

Nauka o mozgu i religijskim iskustvima

Neurološka istraživanja takođe pokazuju da postoji sličnost između efekata psihoaktivnih supstanci i religijskih ekstaza.

Neurolog Endru Njuberg, profesor integrativne medicine na Univerzitetu Tomas Džeferson, proučavao je kako meditacija i molitva utiču na mozak. Zaključio je da tokom dubokih duhovnih stanja dolazi do „gašenja“ pojedinih delova moždane kore, naročito frontalnog i temenog režnja.

„Kada aktivnost u temenom režnju opadne, gubi se osećaj granice između sebe i sveta“, objašnjava Njuberg. „Tada osoba doživljava osećaj jedinstva, što mnogi tumače kao religijsko iskustvo.“

Isti efekat, dodaje on, mogu izazvati i psihoaktivne supstance. „Takva iskustva možete pokrenuti na različite načine bubnjarskim ritualima, meditacijom ili drogom.“

Povratak „Svete pečurke“

Oživljavanje interesovanja za Alegrovu knjigu možda govori podjednako o današnjoj kulturi koliko i o drevnim religijama.

„Njegova ideja ima prizvuk teorije zavere“, smatra Gof. „A to je u skladu s duhom našeg vremena.“

Ipak, Alegro nije pogrešio što je postavio pitanje o ulozi halucinogena u nastanku hrišćanstva.

„To je sasvim legitimno akademsko pitanje“, zaključuje Gof. „Da li su tada postojali rituali u kojima su se koristile određene supstance? To nije ni bogohulno ni bizarno pitanje – to je ozbiljno istraživačko polje.“