Evo šta bi se desilo ako bi neko počeo da kopa rupu do centra Zemlje? Naučnici dali odgovor koji je sve uplašio

Iako je bušenje kroz čitavu Zemlju još uvek samo naučna fantastika, naučnici imaju prilično jasne pretpostavke na osnovu iskustava iz dosadašnjih bušenja.

Prečnik Zemlje iznosi oko 12.756 kilometara, pa bi za probijanje do druge strane bio potreban gigantski svrdlo i decenije mukotrpnog rada, navodi "LiveScience".

Prvi sloj: kora

Najpre bi trebalo probiti Zemljinu koru, debelu oko 100 kilometara. Kako bi bušilica tonula dublje, pritisak bi rastao. Na svakih 3 metra stene dobija se pritisak jednak pritisku na nivou mora. To se, naravno, veoma brzo sabira kada govorimo o hiljadama metara dubine, objašnjava geofizičar Dag Vilson sa Univerziteta Kalifornija u Santa Barbari.

Najdublja rupa koju je čovek do sada iskopao je Kolska superduboka bušotina u Rusiji, duboka 12,2 kilometra. Na njenom dnu pritisak je bio čak 4.000 puta veći nego na površini. Naučnicima je trebalo gotovo 20 godina da dosegnu tu dubinu, a to je i dalje više od 80 kilometara udaljeno od narednog sloja, omotača Zemlje.

Omotač – motor tektonike

Omotač je debeo oko 2.800 kilometara i sastoji se od tamnih, gustih stena. On je odgovoran za kretanje tektonskih ploča. Granica između kore i omotača zove se „Moho“, skraćeno od Mohorovičićev diskontinuitet. Naučnici su još pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka pokušali da ga dosegnu u okviru projekta Mohole, ali nisu uspeli.

Problem bušenja je što bi se rupa urušila ukoliko se u nju ne bi neprekidno pumpala posebna bušačka tečnost. U dubokim bušotinama ta tečnost je zapravo mulj pomešan sa mineralima poput barijuma. Ona uravnotežuje pritisak i sprečava kolaps rupe, čisti svrdlo i donekle ga hladi. Međutim, što dublje idete, to je hlađenje praktično nemoguće.

U omotaču temperature dostižu i 1.410 stepeni Celzijusa. Čelik bi se na toj vrelini odmah istopio, pa bi svrdlo moralo da bude napravljeno od izuzetno skupih legura, poput titanijuma.

Jezgro – najvreliji i najopasniji deo

Na dubini od skoro 2.900 kilometara, bušilica bi konačno stigla do Zemljinog jezgra. Spoljašnje jezgro sastoji se uglavnom od rastopljenog gvožđa i nikla, a temperature se kreću od 4.000 do 5.000 °C. Bušenje kroz ovu usijanu, tečnu masu bilo bi skoro nemoguće. Profesor geohmije Dejmon Tigl sa Univerziteta u Sautemptonu kaže da bi vrelina i tečnost jezgra vrlo verovatno uništili svaku mašinu, osim ako se ne bi pumpale ogromne količine hladne vode.

Na oko 5.000 kilometara dubine dolazi se do unutrašnjeg jezgra, gde je pritisak toliko ogroman da gvožđe i nikal ostaju čvrsti, uprkos nesnosnim temperaturama. Tu vladaju pritisci od čak 350 gigapaskala – oko 350 miliona puta veći od onog koji osećamo na nivou mora.

Gravitacija i osećaj bestežinskog stanja

Sve vreme, bušilicu bi ka središtu planete vukla Zemljina gravitacija. U samom centru jezgra, međutim, gravitacija bi bila jednaka iz svih pravaca, pa bi efekat bio sličan bestežinskom stanju u svemiru.

Kada bi svrdlo nastavilo put ka drugoj strani Zemlje, gravitacija bi ponovo počela da ga vuče ka jezgru, pa bi bušenje na drugoj polovini puta bilo kao „uspon“ nazad na površinu, kroz iste slojeve, spoljašnje jezgro, omotač i koru.

Glavni problem – put je predalek

Čak i kada bi sva ova neverovatna tehnička i fizička ograničenja bila savladana, ostao bi osnovni problem: na polovini puta bili biste tek na sredini, a pred vama bi bio još ogroman put do izlaska na drugu stranu planete.

Drugim rečima, bušenje kroz Zemlju za sada može da postoji samo u pričama naučne fantastike.