Naučnici pronašli potpuno novi svet u centru Zemlje i sad su zbunjeni kako je ovo moguće

Gvozdeno jezgro naše planete stvara snažno magnetsko polje koje se širi van Zemljine površine sve do svemira. Tamo se sudara sa Sunčevim vetrovima, stvarajući ono što nazivamo magnetosfera. I upravo ta „projekcija“ jezgra pokazuje da ono nije nimalo statično, piše BBC Science Focus.

U poslednje vreme, proučavanja seizmičkih talasa koji prolaze kroz slojeve Zemlje otkrivaju da je granica jezgra daleko dramatičnija nego što se ranije mislilo. Ispostavlja se da jezgro ima svoj sopstveni pejzaž, s planinama, dolinama, odronima, pa možda čak i „unutrašnjim vulkanima“ koji menjaju njegov oblik.

Planine veće od Mont Everesta, skrivene ispod nas

Seizmička ispitivanja su otkrila ogromne strukture koje izbijaju iz jezgra ka donjem omotaču, a koje su više čak i od Mont Everesta. Neke dostižu visinu od 1.000 kilometara — što je više od 100 puta visine najvišeg planinskog vrha na Zemlji. Ove unutrašnje planine nadmašuju čak i Olimp Mons na Marsu, koji sa svojih 22 kilometra važi za najviši vulkan u Sunčevom sistemu.

Otkriće da je jezgro Zemlje zapravo burno, promenljivo i dinamično, pokrenulo je novo pitanje među naučnicima: da li je ono oduvek bilo ovako?

Dva gigantska "planinska" masiva ispod površine

Ispod površine Zemlje postoje dve izuzetno velike formacije, jedna ispod Afrike, a druga ispod Pacifika. Oba su smeštena oko 2.000 kilometara duboko, što je pet puta dalje od udaljenosti astronauta na Međunarodnoj svemirskoj stanici. Masiv ispod Pacifika širok je oko 3.000 kilometara, gotovo kao Mesec. Zajedno, ova dva masiva čine čak 6% ukupne zapremine Zemlje, za poređenje, svi okeani sveta zajedno čine samo 0,12%.

Ova podzemna "brda" nazvana su Tuzo i Džejson, po geolozima Tuzu Vilsonu i V. Džejsonu Morganu. Iako ih nazivamo planinama, tehnički se radi o provinijama niske brzine (LLVP) — regionima koji usporavaju prolazak seizmičkih talasa, što je i bio način na koji su otkriveni.

Naučnici su dugo mislili da su LLVP privremeni, ali sada se sumnja da postoje već milionima, možda čak i milijardama godina.

Geološka groblja ispod površine

Oko LLVP se nalaze tzv. groblja tektonskih ploča, oblasti gde potonule ploče završavaju svoje kretanje. Proces u kome jedna ploča tone ispod druge naziva se subdukcija, i često dovodi do zemljotresa.

Nedavna istraživanja pokazala su da LLVP sadrže mnogo krupnije mineralne čestice u poređenju sa "grobljima" oko njih, što znači da su i mnogo starije. Dok se manja zrna lakše formiraju i menjaju, velika zrna ukazuju na dug vek trajanja, možda i pola milijarde godina.

Ovo menja i naše razumevanje omotača, za koji se verovalo da je u stalnom kretanju, bez stabilnih struktura koje traju toliko dugo.

Mogu li potonule ploče stvarati planine u jezgru?

Jedna hipoteza tvrdi da su ovi džinovski masivi zapravo ostaci drevne planete koja se sudarila sa Zemljom u njenim ranim danima. Ostatak te planete je, kako neki veruju, formirao Mesec.

Međutim, istraživanje iz marta 2025. godine ukazuje da Tuzo i Džejson imaju različit sastav, što ukazuje da su možda nastali kao posledica novijih procesa subdukcije, naročito potonuća okeanske kore.

U novembru 2024. naučnici su pomoću nove seizmološke tehnologije otkrili „krhotine“ koje liče na potonule ploče na mestima gde nikada nije zabeležena tektonska aktivnost, poput oblasti ispod zapadnog Pacifika. Jedna hipoteza tvrdi da su to ostaci drevnog materijala bogatog mineralima, koji datira iz vremena nastanka Zemlje.

Ultra-spore zone: nova tajna ispod omotača

U avgustu 2024, tim geologa iz SAD-a otkrio je ogromnu mrežu ultra-sporih zona (ULVZ) u donjem omotaču, odmah iznad jezgra. Seizmički talasi se u ovim zonama usporavaju i do 50%.

Pre su ove zone bile uočene samo oko Havaja, ali sada znamo da postoje i ispod severne Afrike, istočne Azije i Pacifika. Iako je ranije postojala sumnja da su to ostaci svemirskih stena koje su padale na Zemlju, sada se smatra da su aktivno nastale, možda topljenjem materijala sa morskih grebena, koji zatim tone i taloži se uz LLVP formacije.

Prstenasta anomalija unutar jezgra

Još dublje, u samom jezgru, u avgustu 2024. otkrivena je prstenasta struktura paralelna sa Zemljinim ekvatorom. Seizmički talasi u ovom području putuju 2% sporije, a naučnici pretpostavljaju da sadrži više lakih elemenata poput kiseonika i silicijuma.

Postoji i teorija da je unutrašnje jezgro promenilo oblik u poslednjih 20 godina. Profesor Džon Vidale sa Univerziteta Južne Kalifornije otkrio je male deformacije na spoju između spoljnog i unutrašnjeg jezgra, što sugeriše da spoljašnje (tečno) jezgro ometa unutrašnje (čvrsto).

Takvi poremećaji mogli bi dovesti i do unutrašnjih klizišta ili čak vulkanske aktivnosti duboko ispod površine, mada su ovi procesi još uvek teško dokazivi zbog ogromne dubine.

Kraj jezgra = kraj Zemlje?

Ove promene možda najavljuju početak kraja Zemlje kao naseljive planete. Spoljašnje, tečno jezgro postepeno se hladi i učvršćuje. Kada se potpuno ohladi, Zemlja će izgubiti magnetsko polje koje nas štiti od Sunčevog zračenja.

Bez zaštite, Sunčev vetar će polako uništavati našu atmosferu, kao što se veruje da se dogodilo sa Marsom, i pretvoriti planetu u beživotnu pustoš.

Jedna od ključnih misterija leži u prisustvu helijuma-3, retkog oblika helijuma koji bi mogao razjasniti koliko brzo se Zemlja formirala. Nova studija Univerziteta u Tokiju pokazuje da helijum-3 možda ipak može da se „pomeša“ sa gvožđem u jezgru, suprotno ranijem mišljenju.

Ako se otkrije veća količina helijuma-3, to bi značilo da je Zemlja nastala brže nego što se dosad verovalo.