Koka je tamo sveta biljka.
„Mi ovde ne znamo za kokain, mi znamo za list koke“, objasniće vam u Boliviji. Znaju oni i za kokain, ali on se i tamo računa kao droga, dok se lišće koke nudi na svakom ćošku – kao lek.
Na pijaci se prodaje u velikim kesama koje koštaju oko 10 bolivijanosa (155 dinara). Dok čekate da dobijete ključeve od sobe u hotelu će vas poslužiti toplim čajem od koke, dobićete ga uz doručak ili nakon ručka, a u radnjicama ćete naći i bombone, likere, kreme od te „svete biljke“ koju ljudi u Andima koriste hiljadama godina unazad.
Legenda kaže da se jednog dana svešteniku čistog srca u malom selu u Andima obratio božanski glas ponudivši mu malu, ali moćnu biljku koja će njegovom narodu pomoći da se nosi sa hladnoćom, gladi i tugom.
„Kad osetiš bol u svom srcu, glad u svom telu i mrak u svom umu, uzmi ih (listove) u usta i slatko iscedi sok koji je deo mene – dobićeš ljubav za svoj bol, hranu za svoje telo i svetlost za svoj um“, može se pročitati u Muzeju koke u La Pazu. S druge strane, za one s lošim namerama, ova biljka biće otrov.
U tom muzeju može se saznati još mnogo interesantnih detalja – kako šamani pomoću koke otvaraju vidike i kako su rudari samo žvaćući te listiće mogli da rade 48 sati bez pauze i bez hrane; tu je priča o tradiciji i priča o koka-koli; detaljno su izlistani pozitivni zdravstveni efekti koke na organizam, a onda na crnoj podlozi podaci o zloupotrebi. Mnogo toga može da se nađe i po Internetu, međutim, kad sam već bila u Boliviji glavno mi je bilo da probam čaj i da vidim u čemu je fora sa žvakanjem koke.
„Nije to hrana da je žvaćeš“, objasnio je mladi bolivijski vodič uz smeh, dajući u planinarskom domu u Andima kratku lekciju o uživanju u listovima koke. Jer, ispostavilo se da postoje određena „pravila“.
Uzmeš listić, dva, tri (po ukusu) i urolaš ih. Malo zagrizeš, a onda uglaviš između desni i unutrašnje strane obraza, tako da ti ne smeta kad govoriš ili piješ vodu.
Ne grizeš dalje, ne žvaćeš, nego polako isisavaš sokove. Kad proceniš da je listić isceđen (a to, kaže, bude za 20-ak minuta), dodaš još koji i nastaviš… Kad ti je dosta, ispljuneš svu tu zelenu smesu, a onda još neko vreme osećaš taj ukus u ustima iako nije prejak niti ga možeš odrediti kao gorak, kiseo, sladak, ljut. Prijatan je i blag.
Mene je prvo podsetio na zeleni čaj, mada mi sad, posle nekog vremena, deluje vrlo specifično, teško da bih ga pomešala s bilo kojom drugom biljkom.
Pročitajte još:
I drugi su, čini mi se, imali problem da opišu taj ukus, nekima je bio samo razočaravajuće „ništa posebno, čekaj da vidimo kako deluje“.
Kod dejstva tek nije bio „bum“ koji su neki očekivali. Nikad nisam osetila da me je „uhvatilo“, nema naleta euforije, samopouzdanja, nema naglog skoka energije, niti opuštanja u kratkom roku.
Međutim, sad kad se osvrnem, shvatam da je možda baš koka pomogla da opuštenije izguram to prilično teško putovanje, da ne izgubim dah i ne padnem od visinske bolesti na preko 5000 m nadmorske visine, da nađem u sebi snagu da se popnem na vrhove koje nisam ni zamišljala da mogu da dohvatim, da ne osetim umor, slom volje ili pad raspoloženja. Izgleda da tako „radi“ i hvala joj.
***
Bonus video: Šta treba da znate o uzgajanju konoplje u Srbiji
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare