10
Ko su žene koje su pokušale da uđu na Svetu goru i tako prekrše drevni zakon po kom je ženama zabranjen pristup ovom grčkom poluostrvu?
Sveta gora je jedan od najvećih centara pravoslavnog sveta. Nalazi se na poluostrvu Halkidiki na severu Grčke, na najistočnijem od tri poluostrva — Atosu. To je danas sedište 20 pravoslavnih manastira i još mnoštvo manjih monaških zajednica i kelija u kojima žive pustinjaci koji ne žele nikakav kontakt sa savremenim svetom i život posvećuju molitvi.
Atos čini autonomnu državu pod grčkim suverenitetom. Samo je monasima dozvoljeno da žive na Svetoj gori, dok oni koji je posećuju moraju imati posebnu dozvolu za to.
O tome zašto je Sveta gora zabranjena za žene danas postoji legenda. Prema njoj, Bogorodica je jednom tuda plovila sa Svetim apostolom Jovanom ka Kipru kada se podigla velika oluja. To ih je prisililo da pristanu baš na Atosu, kraj današnje luke manastira Iviron.
Bogorodica je izašla na obalu i, oduševljena lepotom, blagoslovila je i zamolila Isusa da poluostrvo daruje njoj. Od tog trenutka Sveta gora je posvećena Majci Božjoj i zato tu nije dozvoljen pristup drugim ženama, piše Istorijski zabavnik.
Ali vremenom je ova zabrana prekršena, i to više puta, pa su pojedine žene ušle na Svetu goru, iz različitih razloga, ili bar probale.
U domaćoj javnosti najpoznatija je priča o carici Jeleni, ženi srpskog cara Dušana Silnog.
Naime, srpski manastir Hilandar jedinstven je među svetogorskim manastirima jer je, prema legendi, tu Bogorodica dozvolila caru Dušanu da dovede svoju suprugu, caricu Jelenu, i tako se skloni od kuge. Ipak, iz poštovanja prema svetinji, carica je zapravo boravila u hilandarskoj luci Hrusiji, a na kopnu je nošena u nosiljci tako da nije kročila na tlo i prekršila zakon, piše Istorijski zabavnik.
Još jedna Srpkinja se pominje kao žena koja je možda posetila Svetu goru. Manastir Svetog Pavla podigao je despot Đurađ Branković, a zajedno sa još nekoliko svetinja, darivala ga je despotova ćerka Mara.
Turske hronike navode da je ovom prilikom Mara posetila Svetu Goru, dok manastirsko predanje kaže da je istina da je potonja osmanska sultanija (bila je udata za sultana Murata II) bila ktitorka, ali da nije kročila na tlo poluostrva upravo jer je znala da je ženama to zabranjeno.
Znatno kasnije, sredinom 19. veka, žena britanskog konzula u Atini dobila je dopuštenje da ode čak do Velike lavre Svetog Atanasija, najstarijeg manastira na poluostrvu.
Potom, zbog burnih istorijskih događaja, tokom grčkog ustanka i posle proterivanja Grka iz male Azije, Atos je otvorio vrata mnogim porodicama, među kojima je bilo žena i dece, s tim što su oni ubrzo odatle otišli da ne bi narušavali svetost ovog mesta.
Sa Svete gore je 1929. proterana i mis Evrope, Grkinja Aliki Diplaraku koja je maskirana pokušala da se iskrca na jedno manastirsko pristanište.
Pročitajte još:
Priča se da je iste godine jedna francuska novinarka uspela da čak mesec dana prerušena boravi na Atosu, da obiđe svih 20 manastira i da potom po povratku u Pariz napiše knjigu, piše Catalog of Good Deeds.
Naime, zna se da je Mariz Šoasi 1929. godine u francuskoj prestonici objavila knjigu „Mesec dana među muškarcima“ (Un mois chez les Hommes. Éditions de France, 1929.), ali i dalje je misterija da li je iskustva koja je u njoj iznela zapravo i proživela. Uglavnom, Mariz se u ovom svom kontroverznom delu vodila nesvakidašnjim stazama, po čemu je bila i poznata, pa se, kako se navodi, prerušila u mladog monaha, krišom ušla na Svetu goru i tu provela čitav mesec.
Priča kaže da je potom sa Atosa stigao odgovor na ovu, kako je rečeno, izmišljenu tvrdnju: Mariz je Svetu goru verovatno videla samo sa broda jer jednostavno nije moguće da jedna mlada dama sklona avanturi bude makar i jedan dan neprimećena među nekoliko hiljada monaha.
Ali uprkos svetu tome, i u davna vremena i danas, Sveta gora ostaje carstvo bez krune, država bez vojske, zemlja bez žena, bogatstvo bez novca, mudrost bez škole, kuhinja bez mesa, molitva bez prestanka, veza sa nebesima bez prekida, slavopoj Hristu bez umora, smrt bez žaljenja – kako je pisao vladika Nikolaj Velimirović.
