Tragedije Soraje, kraljice Irana: Živela je u luksuzu, sve je dobila, ali ne i ono što je najviše želela

Prema zapisima iz tog vremena, šah, koji je prethodno bio u braku sa egipatskom princezom Favzijom, zaljubio se u fotografiju osamnaestogodišnje Soraje. Ubrzo ju je pozvao u palatu na večeru sa svojom majkom, kraljicom Taj ol Moluk. Nakon tog susreta Sorajin otac ju je pitao da li je spremna da se uda za šaha, naglasivši da mu se veoma dopala. Već sledećeg dana par se verio, a šah joj je poklonio verenički prsten sa dijamantom od 22,37 karata.

Sorajino nemačko poreklo i katoličko vaspitanje izazvali su nepoverenje u Iranu. Deo muslimanskog sveštenstva smatrao je da se šah ne bi smeo oženiti „poluevropskom devojkom“ koja nije odrasla u islamskoj tradiciji. Godinama kasnije Soraja je zapisala: „Bila sam neupućena. Gotovo ništa nisam znala o geografiji i legendama svoje zemlje, ništa o njenoj istoriji niti o muslimanskoj religiji.“

Neposredno pre planiranog venčanja Soraja je obolela od tifusa, zbog čega je ceremonija odložena sa 27. decembra 1950. na 12. februar 1951. godine. Iako se do novog datuma nije potpuno oporavila, odlučeno je da se venčanje ipak održi. Prema predanju, šah joj je tokom bolesti svakog dana donosio po jedan dragulj i ostavljao ga na jastuku kao znak pažnje i odanosti.

Sama ceremonija u palati Golestan bila je izuzetno raskošna. Mlada je nosila venčanicu modne kuće Christian Dior, napravljenu od 37 metara srebrnog lame materijala, ukrašenu biserima, sa 6.000 dijamantskih elemenata i čak 20.000 marabu pera. Uz haljinu je nosila jaknu i veo, a čitava kreacija težila je oko dvadeset kilograma. Haljina je bila toliko teška da je tokom ceremonije jedna dvorska dama morala da skrati šlep kako bi joj olakšala kretanje.

Nakon ceremonije veo i jakna zamenjeni su nakitom od smaragda i dijamanata, a mlada je nosila i deo krunskih dragocenosti. Pošto palata nije bila zagrejana, Soraja je dobila bundu od nerca i vunene čarape kako bi se zaštitila od hladnoće.

Sedam godina kasnije brak je zapao u krizu jer Soraja nije mogla da rodi muškog naslednika. Lekari su joj saopštili da godinama neće moći da zatrudni. Pod pritiskom državnih i dinastičkih obaveza par je bio primoran da se razvede. Šah je 1958. godine javno, sa suzama u očima, objavio kraj braka, dok je Soraja kasnije govorila da je to bila „žrtva sopstvene sreće“.

Šah se 1959. godine oženio Farah Dibom, sa kojom je dobio četvoro dece, uključujući i dva sina. Ipak, istorija je ubrzo promenila tok događaja. Posle političkih previranja 1978. i 1979. godine Islamska republika svrgnula je njegov režim. Šah je preminuo u julu 1980. godine.

Soraja je zadržala titulu Njeno Kraljevsko Visočanstvo princeza Soraja od Irana i, uz značajnu finansijsku podršku, živela između evropskih prestonica kao pripadnica visokog društva. Okušala se i u glumi, pojavivši se u filmu „I tre volti“ iz 1965. godine, a igrala je i u filmu „She“.

Poslednje godine života provela je u Parizu, u stanu na aveniji Montenj. Često je prisustvovala društvenim okupljanjima koja je organizovala vojvotkinja de La Rochefoucauld, a redovno je boravila i u baru hotela Plaza Athénée, koji se nalazio preko puta njenog doma. U njenom društvu često su se nalazile istaknute ličnosti pariskog visokog društva, među kojima i Lili Kler Saran.

Uprkos luksuzu koji ju je okruživao, Soraja nikada nije pronašla trajnu sreću. Njena veza sa italijanskim režiserom Frankom Indovinom prekinuta je njegovom tragičnom smrću u avionskoj nesreći. Kada je krajem sedamdesetih saznala da njen bivši suprug boluje od raka, napisala mu je pismo u kojem je izrazila želju da ga vidi i priznala da ga i dalje voli. On joj je odgovorio da i sam želi taj susret.

Međutim, kada je stigla u Egipat, gde je šah tada živeo u egzilu, on je već bio preminuo. Njihovu priču istoričar Abas Milani opisao je kao sudbinu „ljubavnika kojima zvezde nisu bile naklonjene“.

Izvor: Azra