Ja sam medicinska sestra koja je iz Srbije otišla u Nemačku - ovo je istina o mom "poslu iz snova"

Medicinska sestra u Nemačkoj – to je proteklih decenija bila životna želja mnogih koji su radili u zdravstvu u Srbiji. Nada da će tamo naći bolji život i bolju platu za svoj rad odvela je sa ovih prostora hiljade i hiljade stručnjaka. Među njima je i Dajana Zorić, medicinska sestra iz Šapca koja je sa 24 godine otišla u Nemačku i tamo je šest godina. Ona sada za Nova.rs priča da li je posao i život tamo ostvarenje snova, kako svi misle, ili je istina malo drugačija...

„Iskrena da budem, nikada nisam imala u planu da odem iz Srbije, jako volim svoju zemlju i u tim godinama kada su svi govorili o odlasku u inostranstvo, kada se to posle školovanja pojavilo kao opcija, nisam imala takve ambicije. Tek kada sam se zaposlila, posle poznanstva i intenzivnog druženja sa ambicioznim, školovanim i inteligentnim ljudima, počela sam duhovno da odrastam i da bolje sagledavam stvari oko mene.“

Ekonomsli razlozi nisu bili presudni, kaže, posebno zbog toga što je imala stalan posao, obezbeđen stambeni prostor i dodatna primanja, ali…

„Prosto sam videla da mi Srbija jednog dana neće pružiti ono što zaista želim. Isto tako svakim danom sve veća nestabilost u zemlji i neozbiljnost celog sistema su me naterali da još jednom razmislim o svom putu i mislim da nisam pogrešila.“

Od odluke da ode do novog posla - devet meseci

Dajana priča šta je bio prvi korak posle te odluke.

„Svakako je za mene to bio jezik jer je to najznačajnija stavka. U novembru sam krenula na časove nemačkog, polagala sam stepen po stepen i u junu sam završila i položila B1 na Goethe institutu u Beogradu. Za to vreme sam stupala u kontakt sa poslodavcima, agentima, ljudima koji su već u Nemačkoj. Olakšica za mene bila je ta što imam papire Evropske unije jer sam rođena u Hrvatskoj, pa samim tim nije bilo dugog čekanja oko vize i radne dozvole“, priča Dajana i dodaje da joj je bila potrebna prevedena i overena dokumentacija da bi odradila nostrifikaciju diplome i to je sve.

Ta neophodna dokumenta su, kako kaže, diploma, licenca, potvrda o položenom stručnom ispitu, pripravničkom stažu, svedočanstva iz srednje škole, potvrde o radu i radnom stažu. Sve to je trebalo da olakša proces priznavanja diplome.

„U avgustu mesecu sam obavila prvi razgovor u klinici gde sam konkurisala za posao, a u septembru sam počela da radim. Znači, sve ukupno vreme od kako sam rešila da dođem do momenta kada sam počela da radim, uz učenje jezika, jeste oko devet meseci.“

Dajana ističe da je odmah našla posao u struci.

„Samo pod tim uslovom sam i htela da odem, da budem medicinska sestra u operacionoj sali/instrumentarka, što sam radila i u Srbiji.“

Nije baš med i mleko

A koji je bio utisak kada je došla tamo?

„Kada bih rekla da sam bila najsrećnija na svetu, verovatno bih lagala. Čovek koji ostavi sve iza sebe, a to nije malo, kada cela porodica ostane, i dođe u mesto gde nikoga ne poznaje, gde jezik ne razume savršeno, nije baš med i mleko. Naravno, kada znamo cilj zbog kojeg smo došli, kada smo vredni i marljivi i trudimo se da svaki dan budemo uspešniji u onome što radimo i damo sve od sebe da uspemo, taj uspeh je onda zagarantovan. Ja mogu reći da sam uspešna, mnogo uspešnija nego što bih sa ovim kvalifikacijama bila u Srbiji.“

Naša sagovornica otkriva i na šta se najteže navikla.

„Ljudi su robovi svojih navika i one se uz mali klik u glavi mogu promeniti. Ispijanja kafe svaki dan posle posla mi je u jednom momentu nedostajalo, ali sada shvatim da je ta moja navika u stvari bila pogrešna. Nekako sam mislila da zaista imam puno prijatelja, ali sam shvatila da imam možda samo dva ili tri, iako su mi ostalih 30 u početku nedostajali i smatrala sam da se bez njih ne mogu navići. Sada imam neke druge navike, da pijem kafu u miru, da uz to čitam knjigu ili novine i smatram to ispravnijim.“

A šta joj je prijalo kao promena?

„Najviše mi je prijao osećaj sigurnosti, a to se već posle par plata oseti, uređeniji sistem, važenje istih pravila za sve, što je svakako neizostavno na ovom spisku. Isto tako moram reći da su, recimo, ulice, izletišta, reke, jezera puno čistiji i uređeniji. Za mene je Srbija najlepša zemlja, Zlatibor najlepša planina, ali realnost je da se ovde planine ne urbanizuju, ulice se čiste, priroda se čuva. Onaj ko radi suprotno bude kažnjen, a ne dobija milione evra gradeći stanove bez građevinske dozvole.“

Plata 10 puta veća

Dajana sada radi kao medicinska sestra u operacionoj sali, tj. instrumentarka u Uniklinik Augsburg. To joj je prvo i jedino radno mesto i, kako kaže, za sada ga ne bi menjala.

„I te kako imam pogodnosti koje dobijam od klinike - moje dete ima obezbeđen vrtić, radno vreme je samo prva smena bez dežurstava, svaki vikend je slobodan, 13. plata, novac za godišnji odmor i kada sam bolesna. Razlika u bruto plati je svakako više nego desetostruka, barem u tom momentu kada sam ja otišla iz Srbije, jer sam imala 40.000 dinara, što je oko 350 evra. Radim osam sati dnevno, od ponedeljka do petka, što je apsolutno prilagođeno mojim potrebama, kao i potrebama mog deteta. I da se razumemo, takvo radno vreme treba da se zasluži, a zaslužuje se samo ako ste vredni i ako se vaš trud vidi.“

Dajana takođe priča da li je u Nemačkoj i dalje raj za medicinske radnike, ali i šta bi volela da je znala unapred pre nego što je otišla tamo.

„Sve to zavisi od toga šta čovek očekuje od rada u inostranstvu. Ekonomski da, naravno, ali recimo, kada sam radila u Srbiji desilo se da ceo program bude gotov u 12 sati, pa do dva sata pijemo kafe, čega ovde nema. Isto tako se desilo da radimo i do četiri, pet popodne umesto do dva, i to bez pauze, čega ovde isto tako nema. Mora se naći balans, ne postoji idealno, nigde nije idealno, ali ukoliko znamo svoj cilj i spremni smo da istrajemo, i te kako će se isplatiti. Pre nego što sam otišla žao mi je što nisam znala koliko je zapravo nemački jezik težak i da ta diploma B1 sa kojom sam došla koja je za mene bila ogromna u stvari ne znači mnogo. Ovde ima dosta stranaca, dosta ljudi koji ne pričaju gramatički tačno ili pričaju i previše gramatički tačno da ne možete da ih razumete.“

U Nemačkoj svako živi svoj život

Dajana priča i kako izgleda njeno slobodno vreme van posla.

„Najviše slobodnog vremena provodim sa svojim detetom, odlazim na izlete i putovanja, dosta čitam. Što se tiče druženja, to se svodi na jedan izlazak mesečno sa koleginicama jer svako živi svoj život. Ako je neko nekome potreban, pozvaće ga, a čisto onako da bi trošio vreme samo pričajući - i ne baš. Moram reći da meni to sada trenutno odgovara. Koliko god da volim duženje, nekada je previše ljudi, prevelik protok informacija nepotreban. Najbolje drugarice mi žive u Srbiji, s vremena na vreme popijemo vajber kafu, a ja sam minimum četiri puta godišnje u Srbiji, uz to dolazim često i vikendom tako da mi duženje ne nedostaje.“

Ne propušta bitna dešavanja u Srbiji poput koncerata koji je zanimaju, proslava matura, rođendana.

„Sat vremena leta i avionska karta su minimum što sebi odavde mogu da priuštim. Nekada odem vikendom na Zlatibor kada ima snega i kad se uželim kačamka. Nisam i neću zapostaviti Srbiju.“

A kakvi su Nemci, ima li druženja ili su zaista hladni, kakvi su na poslu?

„Moje kolege Nemci su veoma divni ljudi, najviše su mi pomogli da prebrodim svoje početničke krize i veoma sam im zahvalna. Nemci su većinom hladni, ali pravih Nemaca je sve manje i manje, pa se i kultura ovde pomalo menja. Komšije Nemce nažalost nemam, od šest stanova u zgradi nema nijednog Nemca.“

Druženje sa Bjelom i Laušem

Za kraj, Dajana za Nova.rs otkriva i šta se krije iza jedne zanimljive fotografije na kojoj je sa Draganom Bjelogrlićem i Žarkom Lauševićem, koji je nedavno, nažalost, preminuo.

„Ta fotografija je nastala neočekivano, Imam jednog jako uglednog prijatelja, lekara po zanimanju, i na poziv njegovog prijatelja, ne znavši ko će sve biti sa nama, pošli smo na večeru u jedan restoran na Senjaku. Tek na putu ka Beogradu smo saznali ko će sve biti sa nama. Bila sam veoma počastvovana, Žarko Laušević mi je poljubio ruku na dolasku. Druženje je trajalo dobrih četiri, pet sati. To je bilo u vreme snimanja čuvene serije ‚Senke nad Balkanom‘ i njih dvojica su čak u jednom momentu izašli na 15-20 minuta da isprobaju jednu scenu. Zaista je to bilo jedno nezaboravno veče uz ribu i par čaša vina.“