Sinovi zbog njega pravili po dve svadbe.
Čujete za avio-inženjera iz Beograda koji je radio na najvećem avionu na svetu, a kad odete da ga upoznate, pred vama je čovek sa gitarom, okružen slikama. I kako to? Jednostavno, Vojislav Borzanović (68 tokom vrlo ispunjenog i zanimljivog života spojio je dve svoje strasti – avione i umetnost. Sada on za Nova.rs priča kako je raditi u čuvenom Boingu, koliko je teško biti dve decenije odvojen od porodice, šta čovek dobije, a šta izgubi kad ode u inostranstvo da zaradi, ali i zašto su oba njegova sina pravila duple svadbe.
Vojislav je pola radnog veka proveo u belom svetu, radeći za Boing u Sijetlu, Dornije u Minhenu, Erbas u Hamburgu, Embraer u Brazilu. Od pre dve godine je kod kuće, a nedavno je održao koncert i izložbu u Božidarcu, koje je posvetio svojoj supruzi Mileni.
„Pre 42 godine kad smo počeli da živimo zajedno, bio je oktobar i ja joj kažem kako bih voleo da odemo negde na more, pa pitam može li da dobije neke dane u školi gde je radila. A ona kaže – mogu sedam dana ako se udam. I tako smo se mi venčali“, otkrio je Voja.
Njegova Milena pokazala je kolika je heroina kad je od početka dvehiljaditih gajila troje dece dok je on zarađivao po Evropi i Americi. Prethodno je on 19 godina radio u Vazduhoplovno-tehničkom institutu u Žarkovu gde je pojektovao vojne avione. Teških devesedetih je uz to držao časove gitare, bio Deda Mraz na dečjim proslavama, i sve to bez dela jednog plućnog krila, bez kog je ostao u mladosti.
Kada je pošao u inostranstvo, imao je 46 godina. Ćerkica je tada imala četiri godine, srednji sin 14, najstariji 17.
„Ženi je bilo vrlo teško s troje dece, bila je i mama i tata, ali ona je odgovorna i snažna, sve je uspela. Dešavalo se ipak da me povremeno budi usred noći da ja pozovem momke i proverim ako se njoj ne jave.“
Razlog da ode, ne znajući tada da će to potrajati dve decenije, bila je kriza u zemlji.
„Video sam da to neće da bude dobro, a uvek sam želeo da radim neki zanimljiviji posao. Ovde nije moglo da se zaradi. Videlo se da sve polako propada i onda je 2000. godine jedan moj dobar prijatelj otišao da radi u Izrael i ja sam mu se priključio. To je bio moj prvi izlazak iz zemlje koja je bila u tako teškoj situaciji, u jedno mnogo bogatije, drugačije, uređenije okruženje.“
Ali te 2000. bio je tamo samo mesec dana jer je taj projekat propao.
„Vrlo je bilo interesantno kako su u toj firmi prekinuli posao. Pričali su kako će posla biti sve više i više, navodno proširivali firmu, a onda samo jednog jutra svi kompjuteri su prestali da nam rade. Čekali smo da se popravi, mislili da je pao sistem, ali u stvari su rekli – doviđenja, hvala. Oni su se zapravo plašili da ljudi mogu da uzmu neke podatke, da naprave neku štetu ako znaju za otkaz unapred. Ipak, častili su nas nedelju dana plaćeno i vodili nas da vidimo Jerusalim i Mrtvo more.“
Ćerka je bila najsrećnija što se tata vratio, ali Voja je potom ubrzo otišao u Nemačku na nekoliko godina, a onda u Brazil, gde je bio godinu dana.
Njegova porodica nikad nije htela da se preseli u inostranstvo, ali žena je rekla da bi jedino živela u Brazilu. I bila je kod njega jedno vreme.
„U Brazilu nam je bio najlepši period života. Standard nam je bio jako visok, živeli smo na jako lepom mestu, imali smo bazen, išli na more, imali smo dovoljno para i, najvažnije, porodica mi je bila tada tu, sem najstarijeg sina koji je u Beogradu ostao jer je tad pošao na fakultet. Ćerka je tamo išla u predškolsko, mlađi sin je jedno polugodšte u gimnaziji vanredno polagao, a žena uzela neplaćeno godinu dana. Tamo su svi vrlo srdačni, ali ima jako puno sirotinje, puno uličnog kriminala. Mi smo bili ograđeni zidovima i imali stražu baš zbog toga. Govorili su nam u koje delove grada da ne ulazimo, da ne pokazujemo da smo bogati, a noću se te 2002, 2003. nije stajalo kolima na semaforu da vas neko ne bi napao.“
Posle Brazila ponovo je otišao u Nemačku gde je u Erbasu radio na A380, najvećem putničkom avionu na svetu. Onda je otišao u Sijetl u Boingovu centralu gde je u kontinuitetu bio od 2011. do 2020.
I tako se jedan Srbin našao u centru koji je poznat po najvećim svetskim kompanijama, od Amazona do Starbaksa.
„U Americi ste mnogo opušteniji nego, recimo, u Nemačkoj jer su svi stranci tamo. Naši ljudi su dobri stručnjaci, ali tamo je sistem drugačiji, organizovaniji. Ni tamo nije idealno, nešto dobijete, nešto izgubite. Ja sam bio bez porodice, bilo je jako teško. Oni bi dolazili do mene jednom, dvaput godišnje u Ameriku i ja kod njih isto jednom, dvaput. Ali drugačije nije moglo. Bio sam zadovoljan primanjima i gledali smo da decu obezbedimo, kupili smo im stanove. Imali smo cilj. Žena je mislila da ću ranije da se vratim, ali kada uđete u mašinu, to nije lako.“
Zanimljivo je da su oba Vojina sina imali mogućnost da odu iz zemlje i rade u inostranstvu, ali nisu hteli.
„Ljudi koji bi da idu odavde vide ono što je tamo negde dobro, a loše je što ulazite u novu sredinu, sami. Nije sve slatko kako izgleda. Ovde se govori samo o tim velikim primanjima, ali troškovi su ogromni, posebno za školovanje, zdravstveno osiguranje. Živi se mnogo lagodnije, ali stalno ste u grču. Svi oni žive na kredite i najveći strah im je da dobiju otkaz. Ako se to desi, sele se daleko u potrazi za novim poslom.“
Pročitajte još:
A kako je zapravo raditi za jednu kompaniju kao što je Boing?
„U Boingu svako radi određen segment posla, vi ste karika u lancu, koristite dobre baze podataka, slažete elemente. Postoje primeri, ne izmišljate rupu na saksiji. Samo treba primeniti svoje znanje. Vi ste deo mašine koja ima desetine hiljada ljudi, idete po planu koji dobijete. Rokovi su bili komotni, nikad nije bilo frke. Avioni se rade na duge staze, mora da bude mnogo više provera“, kaže Voja koji je radio dizajn, između ostalog, na svojevremeno najvećem avionu na svetu kada je modernizovan, boingu 747.
Zanimljivo je i da je leteo tim avionom na kom je radio.
„Interesanto je to, posebno kad neki avion poleće prvi put, kao ovaj posle redizajna. Svi se okupe iz firme, svi se osećamo kao deo tima. Lep je osećaj kada vidite tako nešto, iako smo svi sitni šrafčići u toj mašineriji.“
A kad se osvrne, danas se ne kaje ni zbog čega, barem kad je posao u pitanju.
„Video sam da ovde perspektive nema, ali žena nije bila oduševljena što je to toliko trajalo, a za kratko vreme ne bih uspeo ništa. Ćerka je to najviše otpatila jer je imala četiri godine kad sam ja počeo da putujem, pitala stalno – gde je moj tata. Voleo sam da dolazim povremeno, ali kad god sam odlazio nazad, stajala mi je knedla u grlu. Međutim, kad odete tamo, kliknete na drugu stranu, živite po tim principima odatle. I brojite dane do povratka“, kaže Voja, koji je tamo ponovo počeo da slika.
Supruga je tu njegovu umetničku crtu uvek cenila.
„U početku nisam bio svestan da će od toga biti nešto i da će drugi u tome prepoznati vrednost. Ali tako sam počeo i deci da pišem pesme za rođendane. Imao sam više samostalnih izložbi. A u inostranstvu nisam imao želju da sviram ni za sebe. Inspiraciju da ponovo slikam dobio sam 2017. kad sam bio u Portlandu u Americi, na pragu jesenjeg i zimskog sivila, jer nisam bio okružen sa dovoljno prijatelja.“
Takav Vojin način života iznedrio je i nešto specifično.
„Kad se stariji sin ženio, napravili su malu svadbu zbog mene jer posle na velikoj zakazanoj nisam mogao da budem. Mlađi sin je isto napravio manju svadbu kad sam ja došao, a posle veću. Duplo su se venčavali zbog mene. A ja sam ih podržavao izdaleka, pokušavao da im sve priuštim. I kad prođe sve, deca su najveća radost.“
*
izvor snimka sa koncerta s početka teksta: „Live video production – Nikola Živanović“
BONUS VIDEO:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare