Srpski sport je davno dotakao dno, sad se trudi da se po njemu što više vuče

O čemu se radi?

U četvrtak, 24. septembra, fudbalska reprezentacija Srbije dočekala je Grčku u okviru Lige nacija i doživela poraz. To samo po sebi nije kataklizmično, ali jeste način na koji je do njega došlo - protiv najslabijeg rivala iz A2 grupe ovog takmičenja, na domaćem terenu, izabranici Veljka Paunovića su najvećim delom utakmice bili u podređenom položaju, uprkos ranom vođstvu.

Dopustili su Grcima da utakmicu završe sa čak 26 šuteva ka golu, te nije pogrešno reći ni da je rezultat od 2:1 zapravo nepravedan, s obzirom na to da bi bilo pravo malo čudo da su "orlovi" uspeli da se u potpunosti odbrane od silnih naleta protivnika. Kada reprezentacija na svom terenu protiv Grčke izgleda kao ekipa koja pokušava da preživi utakmicu, onda problem više nije samo u jednom lošem rezultatu.

Ono što je dodatno ozbiljan problem jeste činjenica da srpski fudbal bolje od onoga što je Paunović izveo na teren praktično da nema. U redu, jesu nedostajali Dušan Vlahović i Aleksandar Mitrović, ali je pitanje da li bi i koliko njih dvojica zapravo doprineli tome da igra bude bolja. Eventualno bi neka šansa koju su "orlovi" stvorili završila u mreži, ali bi kao činjenica ostalo to da su "heleni" jednostavno Srbiju igrački pregazili.

Taj odnos snaga je zapravo posledica u najmanju ruku lošeg sistema u kom srpski sport generalno obitava već neko vreme, dovoljno dugo da više ne možemo da kažemo da je na dnu, već da sa njega ne želi ni da krene ka gore.

Boljeg pokazatelja od toga nema od u najmanju ruku očajnih rezultata klubova u evropskim takmičenjima. Ako izuzmemo Crvenu zvezdu, koja je do Lige konferencije došla zahvaljujući pobedi nad ekipom Larna iz Severne Irske 9:0, Srbija neće imati predstavnika u Evropi - a i kad je imala, ni TSC ni Čukarički ni Partizan ni Vojvodina nisu baš uspevali da se proslave.

Ali ako je fudbal trenutno samo najglasniji dokaz problema, ono što se događa u drugim sportovima pokazuje da je situacija mnogo ozbiljnija.

Košarka je decenijama bila jedan od retkih sportova u Srbiji u kojem je bilo moguće govoriti o kontinuitetu. Danas je i ona uspela da se pretvori u poligon za unutrašnje obračune, pa je domaća košarka stigla do apsurda da Košarkaški savez Srbije i klubovi Superlige organizuju odvojene žrebove za isto takmičenje. Dok se oni spore oko nadležnosti, pravnih tumačenja i toga ko će kontrolisati domaće prvenstvo, mnogo važnija pitanja ostaju po strani: kako će izgledati razvoj mladih igrača, kakvu će budućnost imati domaća liga i šta će se dogoditi kada sadašnja generacija reprezentativaca ode.

Nije problem ako se institucije spore oko toga kako nešto treba urediti. Problem je kada spor postane važniji od onoga zbog čega te institucije postoje. Srpska košarka je dobila još jednu sezonu u kojoj će se više energije trošiti na dokazivanje ko je u pravu nego na to kako da domaće takmičenje bude kvalitetnije i korisnije za reprezentativnu košarku.

A onda dolazimo do vaterpola, gde je apsurd gotovo neverovatan.

U januaru je Srbija pred svojim navijačima osvojila titulu prvaka Evrope. Uroš Stevanović je sa reprezentacijom stigao do još jednog velikog trofeja i činilo se da je, bez obzira na sve probleme, srpski vaterpolo uspeo da sačuva ono što ga je decenijama činilo jednim od najuspešnijih sportova u zemlji.

Samo nekoliko meseci kasnije sve se raspalo.

Slobodan Soro izabran je za predsednika Vaterpolo saveza Srbije, a samo četiri dana kasnije Stevanović je podneo neopozivu ostavku. Selektor je objasnio da se njegova viđenja budućnosti srpskog vaterpola i nova politika Saveza "dobrano razilaze" i da ne želi da takva situacija dovede do problema unutar tima i Saveza.

Posle toga je usledio još veći udar. Jedanaest reprezentativaca, među kojima kapiten Nikola Jakšić i Dušan Mandić, saopštilo je da se povlači iz reprezentacije dok je Soro na njenom čelu. Igrači su tvrdili da je novo rukovodstvo svojim izjavama pokušavalo da omalovaži rezultate generacije koja je osvojila olimpijska i evropska zlata, dok je Savez uzvratio sopstvenim optužbama i tvrdnjom da samo četvorica od jedanaest potpisnika u tom trenutku jesu bili aktuelni reprezentativci.

Dakle, reprezentacija koja je nekoliko meseci ranije bila evropski šampion dobila je novog predsednika Saveza, izgubila selektora i ušla u otvoreni sukob sa delom svojih najboljih igrača. A kao "šlag" na sve to, Crvena zvezda, klub koji je 2013. bio prvak Evrope, nije dobila licencu za novu sezonu i ostala je bez seniorske ekipe. Od evropskog zlata do potpunog organizacionog rasula prošlo je svega nekoliko meseci.

Rukomet je posebna priča, jer je tamo problem već odavno prestao da bude jedan loš rezultat.

Početkom godine Rukometni savez Srbije sporazumno je raskinuo saradnju sa selektorom ženske reprezentacije Hoseom Ignasiom Pradesom, koji je Srbiju vodio na Svetskom prvenstvu i tamo zauzeo 12. mesto. Savez je potom na njegovo mesto vratio Sandru Kolaković, koja je reprezentaciju vodila i pre dve decenije. Sama promena selektora nije nikakva tragedija, ali postaje problem kada se kroz godine smenjuju ljudi na klupi, a ne menja se činjenica da Srbija nema kontinuitet niti jasnu ideju kako da napravi reprezentaciju za naredni ciklus.

Još je poraznija slika u mlađim kategorijama. Juniorska reprezentacija Srbije ovog leta nije uspela da izbori plasman među 12 najboljih na Evropskom prvenstvu, pa je ostala i bez plasmana na Svetsko prvenstvo naredne godine. Sve je kulminiralo porazom od Turske, reprezentacije koja je pre tog meča imala gol-razliku minus 30, što je dovoljno da se vidi kakav je to udarac za generaciju od koje bi trebalo očekivati da za nekoliko godina nosi seniorski tim.

A onda je i domaći rukomet dobio svoju epizodu potpunog haosa. Finale ARKUS lige između Partizana i Vojvodine prekinuto je nakon što je navijač pogodio igrača novosadskog kluba Frana Miletu topovskim udarom, a umesto da se prvenstvo završi na terenu, usledila su saopštenja, prepucavanja i odluka da se utakmica nastavi pred praznim tribinama. Rukometni savez Srbije pritom se nije oglašavao o samom incidentu, dok su klubovi danima vodili javni rat.

Ni tu nije kraj. Samo nekoliko dana pred kraj septembra, ženska reprezentacija Srbije otišla je na turnir u Ohridu bez igračica Crvene zvezde i Naise, jer ih klubovi nisu pustili, iako je bio EHF termin. Posledica je bila da je Sandra Kolaković protiv Severne Makedonije morala da vodi kombinovani sastav, koji je poražen 29:21, u prvom porazu Srbije od Makedonije posle 18 godina.

To više nije slučajnost. To je sport u kojem reprezentacija, klubovi i savez očigledno nisu u stanju da funkcionišu kao delovi istog sistema.

U odbojci se posledice godina lošeg rada sada vide na terenu. Srbija je Evropsko prvenstvo završila već u osmini finala, ubedljivim porazom od Slovenije, a Nemanja Petrić je posle takmičenja otvoreno rekao da Srbija više nije u evropskom vrhu i kao najveći problem izdvojio mali broj mladih igrača spremnih za reprezentaciju. Od poslednje evropske titule 2019. godine srpski odbojkaši nisu osvojili medalju na velikom takmičenju.

To je ono što se događa kada se godinama živi od jedne generacije. Dok najbolji igrači osvajaju medalje, sve izgleda dobro. Kada odu, tek tada se vidi da iza njih nije ostavljeno dovoljno kvalitetnih naslednika.

I onda ostaje atletika kao jedan od retkih primera u kojima Srbija i dalje može da se pohvali vrhunskim rezultatima, ali čak i tu postoji jedna neprijatna istina.

Rezultate ne dobijamo zato što je sistem toliko dobar, već često zato što pojedinci uspevaju da naprave sopstveni sistem. Adriana Vilagoš je ove godine osvojila bronzu na Evropskom prvenstvu, a trenira je majka Đerđi Vilagoš, koja je zbog ćerke praktično postala trener i od početka sa njom gradila način rada u disciplini o kojoj na početku nije znala gotovo ništa. Njihova priča je upravo zbog toga fascinantna, ali istovremeno i neprijatna za sistem: majka i ćerka su morale same da uče kako se baca koplje, da traže informacije i stvaraju uslove za rad, a tek kada su rezultati došli, pojavili su se i bolji uslovi.

Slično važi i za Dragutina Topića, koji je kao trener svoje ćerke Angeline napravio ozbiljan stručni okvir oko njenog razvoja. Kada vrhunski rezultat nastane zahvaljujući tome što su sportista, trener i porodica spremni da se posvete poslu mnogo više nego što se od njih formalno očekuje, to nije dokaz da sistem radi. To je dokaz da vrhunski ljudi mogu da naprave rezultat i kada sistem ne radi dovoljno dobro.

I tu se dolazi do suštine.

Srbija nije ostala bez talenata. Nije ostala ni bez trenera. Nije ostala bez ljudi koji razumeju sport. Ono što joj sve više nedostaje jeste sposobnost da sve te ljude poveže u sistem koji može da traje duže od jedne generacije, jednog selektora ili jednog uspeha.

Zato se iste stvari ponavljaju. U fudbalu klubovi sve teže mogu da predstavljaju Srbiju u Evropi, u košarci se vode borbe oko upravljanja domaćim takmičenjem, u vaterpolu je evropsko zlato za nekoliko meseci praćeno ostavkom selektora i sukobom reprezentativaca sa Savezom, u rukometu se ne zna kako će se obnoviti reprezentacija i proizvode nove generacije, dok je odbojka ostala bez medalje nakon što je nestala generacija koja ju je godinama osvajala.

A kada se pojavi neko kao Adriana Vilagoš, Angelina Topić ili neki novi veliki talenat, svi se sete koliko Srbija zapravo ima potencijala.

Samo što potencijal nije sistem.

Talenat ne može zauvek da pokriva nesposobnost institucija, finansijsku neodrživost klubova, loš rad sa mlađim kategorijama i beskrajna prepucavanja ljudi koji vode saveze. Može nekoliko godina. Može jedna generacija. Može čak i čitava sportska era ako je generacija dovoljno dobra.

Ali onda račun stigne.

I Srbija ga sada plaća u gotovo svakom velikom sportu.

Najgore od svega je što se ni tada ne menja dovoljno toga. Posle svakog neuspeha priča se o novom početku, novoj generaciji, novom selektoru i novoj energiji, a suštinski problemi ostaju tamo gde su bili. Nema dovoljno dugoročnog rada, nema kontinuiteta i, što je možda najvažnije, nema dovoljno odgovornosti ljudi koji su godinama donosili odluke.

Zato ovo više nije priča o tome da li će Srbija osvojiti još neku medalju.

Naravno da hoće. Sa ovakvim talentom bilo bi nenormalno da ih ne bude.

Pitanje je koliko ćemo još puta morati da čekamo da nas pojedinac spase od sopstvenog sistema.

Jer srpski sport je davno dotakao dno.

A sada se, očigledno, trudi da se po njemu što više vuče.