"Još jedan povratak koji niste čekali, mada se ispod haosa krije srce": Kritika filma "Kengur se vraća kući"

Piše: Jovan Semi Pjević

Momčilovićev scenario je jedan od najboljih koje je domaći film dobio u poslednjih nekoliko decenija: duhovit, precizan i pun likova koji zvuče i te kako stvarno. Kada se tome doda režija Raše Andrića, dobija se film koji je odavno prerastao status još jedne domaće komedije i s punim pravom zauzeo čvrsto mesto u istoriji srpskog filma.

Trend pravljenja nastavaka poznatih filmova odavno je zapljusnuo i naše filmske obale. Već smo (nažalost) imali priliku da gledamo kako nekada voljeni serijali dobijaju nepotrebne nastavke, i to na savršeno zaokružene priče koje su odavno rekle sve što su imale da kažu. Neki filmovi jednostavno treba da se ostave na miru: i ostanu baš onakvi kakve su ih njihovi tada mladi autori napravili, sa svim svojim nesavršenostima i energijom vremena u kom su nastali. Ponekad je nastavak samo način da se još jednom naplati ono što je već jednom bilo dobro.

„Munje: Opet!“ su savršen primer da ni najpoznatiji domaći reditelji nisu imuni na zov prošlosti, a još manje na novac koji isti može da donese. Ideja o povratku u neko „bolje vreme“ i pokušaju da se ponovo proizvede isti onaj žar koji je nekada nosio original možda zvuči primamljivo, ali se u praksi najčešće završi kao u najboljem slučaju bleda kopija sopstvenog predloška. Sličnim putem krenuo je i „Povratak Žikine Dinastije“, samo što je u njegovom slučaju teško čak i govoriti o pokušaju da se uhvati duh nekog prošlog vremena: rezultat je bezdušni audio-vizuelni ispljuvak koji jedva da zaslužuje pomen.

Oba filma pokazuju koliko nostalgija lako može da postane najjeftiniji oblik filmske ideje. Umesto da se novo vreme pogleda u oči i od njega napravi nešto svoje, mnogo je lakše nasilno oživeti poznate likove, fore i prepoznatljivo ime, pa računati da će publika sama dopisati emociju koje u filmu više nema. Nostalgija tako prestaje da bude sećanje na nešto što smo voleli i postaje proizvod koji pokušava da nam proda sopstvena sećanja nazad, a to se radi uglavnom na najoholiji mogući način.

Ipak, „Kengur se vraća kući“ nije baš film te vrste. Iako na papiru ima gotovo sve atribute nepotrebnog i krajnje besciljnog povratka na poznate fore i fazone, ovo zapravo nije pravi nastavak originalne komedije. Film zadržava glavnog junaka, ali ga izmešta u potpuno drugačije vreme, okružuje ga novim sporednim likovima, daje mu sasvim drugu priču, drugog glavnog glumca i, što je možda i najvažnije, potpuno drugačiji filmski stil.

Dakle, formalno gledano, film pokušava da uradi nešto drugačije. Suštinski problem je, međutim, što i dalje računa na emocionalni kapital originala. Ne vraća se „Kenguru“ zato što ima novu priču koju očajnički želi da ispriča (koliko god reditelj pokušava da nas ubedi u suprotno), već zato što zna da ime „Kengur“ već nešto znači publici. I upravo tu se krije najveća zamka nostalgije: dovoljno je da se promene vreme, likove i stil, ali mora da se ostavi prepoznatljivo ime kao mamac. Tako novo delo nastaje iz potrebe da se nešto staro ponovo proda, a ne da se iz neke nove prizme kritikuje problematično vreme u kom postojimo.

Narativno gledano, film prati povratak Zorana Paunovića Kengura iz Londona u rodnu Bežaniju, sa idejom da konačno oživi svoju propalu fudbalsku karijeru, ovog puta u ulozi trenera. Naravno, povratak kući ne prolazi baš onako kako je zamislio. Kengur ubrzo upada u dobro poznati vrtlog nemilih situacija i shvata da Bežanija u koju se vratio više nije ona ista koju je ostavio za sobom. A upravo tu film otvara prostor za onu mnogo zanimljiviju ideju: šta se dešava kada se vratimo na mesto koje pamtimo kao svoje, samo da bismo shvatili da je više ne prepoznajemo: a možda je problem u tome što se nismo promenili samo mi, nego i ono čega smo se sećali.

Ono što se u filmu najviše ističe svakako jeste pseudo-dokumentarni stil. Kamera iz ruke, direktno obraćanje publici i čitav niz čudno komičnih situacija koje proizlaze iz ovog stilskog stilskog zaokreta su prisutni gotovo na svakom koraku: neke funkcionišu odlično, neke baš i ne. Ipak, mnogo je važnije što su se autori uopšte usudili da „Kengura“ odvedu u drugačijem pravcu. U domaćem filmu prečesto gledamo autore koji se drže proverenog tona, estetike i fazona kao da će ih svaki iskorak odmah koštati glave. Zato je eksperiment veterana Momčilovića vredan pohvale, čak i kada ne uspeva u potpunosti. Voleo bih da ovaj pokušaj bude znak i drugim autorima da ne moraju svaki put da igraju na sigurno. Dovoljno je da se, umesto još jednog sigurnog koraka unazad, usude da odu makar nekoliko metara dalje i barem pokušaju da urade nešto novo.

Rekavši to, pseudo-dokumentarni stil je i mač sa dve oštrice. Sa jedne strane, lepo je barem pogledati nešto drugačije u domaćim bioskopima, ali sa druge, Momčilović ponekad ode predaleko u satiri i parodiranju određenih tipova ličnosti. Neretko sam nemilo skretao pogled sa platna zbog količine neprijatnosti koju proizvodi kreveljenje glavnog lika i preglumljivanje sporednih. Problem nije u tome što film preteruje (satira upravo i treba da preteruje), ali problem leži u tome što se u tim trenucima više ne ismeva stvarnost, već samo njen najpovršniji stereotip. Ono što je u početku delovalo kao precizno i opipljivo posmatranje određenog mentaliteta se lako pretvorilo u lavinu karikatura koje toliko guraju poentu da je na kraju same uguše.

Ideja da se napravi potpuno novi film sa prepoznatljivim imenom glavnog lika sama po sebi može da bude vrlo zanimljiv poduhvat. Problem je što u ovom slučaju film ne uspeva dovoljno jasno da opravda takvu odluku. Mnogo više deluje kao da se igralo na siguricu: uzmeš ime Kengura, staviš ga na plakat i računaš da će publika doći makar iz čiste radoznalosti ili nostalgije.

Sa jedne strane, to može da zvuči kao pametan potez; sa druge, lako može da odbije upravo one koji su došli da gledaju novi „Kengur“, a dobili film koji je i narativno i stilski prilično daleko od originala. Mnogi su još pre premijere ovo doživljavali kao izdaju prvog filma, kao pokušaj da se grotesknim povratkom ukalja nešto što je već savršeno funkcionisalo. Međutim, dobar film ne bi trebalo da zavisi od toga koliko je uspeo da ostane veran sopstvenoj prošlosti. Original ne mora da bude čuvan pod staklenim zvonom, niti svaki povratak automatski podrazumeva izdaju. Problem nastaje tek kada se ime iz prošlosti koristi kao zamena za ideju u sadašnjosti. Tada je nostalgija manje ljubav prema onome što je bilo, a više način da se proda ono što više ne ume samo da stoji na nogama.

Na primer, da se film zvao „Žuća se vraća kući“, verovatno bi već samim naslovom bio mnogo efektniji: a možda i uspešniji. Kengur je, na kraju krajeva, jedini lik koji se zaista vraća (barem konceptualno) iz originalnog filma, pa bi i nova priča automatski dobila više smisla kao potpuno zasebno poglavlje. Ovako smo dobili novu priču, gomilu humora koji ne pogađa uvek tamo gde misli da pogađa, ali i nešto što je makar stilski drugačije od većine onoga što trenutno gledamo u domaćim bioskopima.

Da su autori svoje frustracije i potrebu da nešto dokažu (ili „isprave nepravde“ prošlosti) ostavili malo više po strani, verovatno bi i reakcije bile znatno blaže, posebno zato što je film negativnu reputaciju počeo da gradi još mesecima pre premijere. Neko će reći da ne postoji loša reklama, ali postoji vrlo konkretan trenutak kada ta teorija počinje da se raspada: kada vam ljudi usred filma ustaju sa svojih mesta i izlaze iz sale. Rekao bih da tada nije reklama problem, već sam film.

Glavnu ulogu vrlo vidno nosi Andrija Kuzmanović, već ostvareni glumac koji me do sada nije razočarao; da, čak ni sada. Kuzmanović je sasvim dobro ispratio smernice i stil koji mu je zadao reditelj, tako da ga definitivno ne bih krivio za rafal neprijatnosti koji nam je film povremeno priredio. Od njega i inače očekujem efektno glumačko izvođenje, a nešto od toga dobio sam i ovde. Problem je što se njegov nastup često izgubi u moru stilskih i tonalnih promašaja koji mu zapravo nisu ni ostavljali mnogo prostora da uradi više. Kengur će zauvek biti Nikola Đuričko (oko toga verovatno nema mnogo rasprave) ali priznajem da sam u Kuzmanovićevoj verziji lika povremeno pronalazio nešto zaista dopadljivo.

Nažalost, ta dopadljivost traje svega nekoliko scena i upravo zato još više nervira što lik nije napisan tako da je zadrži. Tamo gde bi mogao da izgradi sasvim novu verziju Kengura, film ga sve češće gura u besmisao, prenaglašavanje i nakaradno ponašanje, kao da preteranost i odlazak u komičnu krajnost uvek znači i smešnije; ne znači. Ipak, ovo je još jedna unikatna Kuzmanovićeva uloga u nizu i dobro se snašao u istoj.

Od sporednih likova, nažalost, niko nije ni trunku upečatljiv kao ekipa iz originala. Vidi se pokušaj da se predstave različite vrste „blejača iz bloka“, ali sve ostaje na površini: stereotipično, predvidljivo i, što je ovde možda najveći problem, bolno nesmešno. Koliko god Kuzmanović uspevao da se povremeno izvuče iz neprijatnosti i besmisla svog lika, ostali tu privilegiju nemaju. Jelisaveta Orašanin igra Krdžu, muškobanjastu ortakinju i taksistkinju; Aleksandar Đurica je Jovica Hitler, Kengurov trener iz detinjstva; Miljan Davidović igra Šuleta, propalicu iz kraja, dok je Vladimir Kovačević njegov sin Bombona, koji očigledno ide ćaletovim stopama.

Problem je što niko od njih ne uspeva da zaista popuni taj pomereni svet Kengurove Bežanije. Svi su tu prvenstveno kao odskočna daska za glavnog junaka i njegove fore, pa čim Kengur izađe iz kadra, čitav taj svet se uruši nalik na slabo postavljenu kulu od karat. Original je imao likove koje si mogao da zamisliš kako postoje i kada nisu na ekranu. Ovde uglavnom imamo one koji postoje samo zato da bi Kengur imao kome da dobaci foru.

Ipak, izdvojio bih Olivera Conića u ulozi Kengurovog najboljeg druga iz detinjstva, Tumeta. Lik osobe sa intelektualnim poteškoćama olako može da sklizne u puku karikaturu ili jeftinu komiku, pogotovo u filmu koji često pereteruje sa stereotipima. Conić, međutim, uspeva da pronađe pravu meru i od Tumeta napravi uverljivog i simpatičnog lika, a ne samo još jednu foru u nizu. Njegova gluma me iskreno iznenadila; toliko je uverljivo preneo Tumeta na veliko platno da sam vrlo brzo prestao da razmišljam o glumcu i jednostavno počeo da verujem u taj lik. Pomalo podseća na Baksuza kojeg je u originalu igrao Srđan Miletić, ali ima dovoljno sopstvenog karaktera da ne deluje kao puka kopija. U filmu koji često ne zna kada, a ni kako da se zaustavi, Conić je jedan od retkih glumaca koji tačno zna kada treba da uradi manje.

Koliko god da mi film tokom većeg dela trajanja nije prijao, ipak nije ona kataklizmična polufilmska katastrofa kakvu sam očekivao da će biti. Problem je, međutim, što film gotovo sve vreme luta između komedije, satire, nostalgije i emotivne drame, a da nijedan od tih tonova ne uspeva da zauzme svoje mesto. Negde ispod tog haosa zaista postoji srce, ali ga film toliko dugo i nespretno skriva da, kada ga konačno izvadi pred sam kraj, deluje više kao dramaturški trik nego kao prirodan ishod priče. Kao da autori tek u poslednjih dvadesetak minuta shvate da su zaboravili da naprave nešto do čega bi publici trebalo da bude stalo.

Tada ubrzavaju, objašnjavaju, podvlače i guraju likove pravo ka emotivnom finalu, preskačući sve one korake koji bi tu emociju učinili zasluženom. I zato problem nije u tome što je završnica emotivna, već što film do nje stiže bez dovoljno rada. Sat i po vremena se grade karikature, forsiraju fore, a onda pred kraj kao da su pritisnuli dugme pod nazivom „emocija“ i očekivali da sve prethodno odjednom dobije smisao. Srce, dakle, postoji: samo je zakopano toliko duboko da film do njega stigne tek kada je već gotovo.

„Kengur se vraća kući“ je, na kraju krajeva, mnogo zanimljiviji kao promašeni eksperiment nego kao loš nastavak, upravo zato što tehnički nije ni jedno ni drugo do kraja. Momčilović je imao sasvim legitimnu ideju: da uzme poznatog junaka, izbaci ga iz njegovog sveta i kroz drugačiji stil progovori o vremenu koje više nije isto. Problem je što je između te ideje i njenog filmskog ostvarenja ostalo previše praznog hoda.

Ima ovde nekoliko dobrih glumačkih trenutaka, hrabrosti da se eksperimentiše i ponekog iskrenog emotivnog impulsa, ali i previše forsiranih fora, karikatura i dramaturških prečica da bi sve to zajedno proradilo. Najveća ironija je što film pokušava da pobegne od nostalgije, a istovremeno upravo na njoj stoji. Kengur možda jeste otišao u London i vratio se u potpuno drugačiju Bežaniju, ali film koji ga prati nije uspeo da pronađe dovoljno snažan razlog zbog kog je uopšte morao da se vrati. Zato ovo nije mrlja na originalu, ali nije ni njegov dostojan povratak. Više je podsetnik da se prošlost može da se citira, preplavlja i prepakuje koliko god puta želimo: ali ona ne može ponovo da se snimi.