0
Trebalo je mnogo više, ali nas je naša narodna književnost malo naučila, nismo umeli ili nismo želeli, pa će nam se propuštene lekcije sve češće vraćati na ponovno učenje, jer umesto da kvalitet upotrebimo, mi ga često zloupotrebljavamo, kaže Mladen Stanić, doktorand na Filološkom fakultetu u Beogradu.
Užičanin Mladen Stanić (26) je master profesor srpskog jezika i književnosti u jednoj srednjoj beogradskoj školi i doktorand na Filološkom fakultetu, gde istražuje narodnu književnost i književnost 20. veka. Nedavno je od Centra za profesionalno usavršavanje Filozofskog fakulteta Univerziteta u Nišu dobio priznanje za jedan od najboljih metodičkih radova „Čemu nas (ni)je naučila narodna književnost“.
– Naš zadatak je da ne nasedamo na ideološka tumačenja narodne književnosti već da suštinski sagledamo prave vrednosti i moralnu poruku koju njeni stvaraoci i stihovi šalju. Naučili smo da tu narodnu književnost možemo lako da „zloupotrebimo”, ona je pogodna za različite ideologije. Tako je pesma „Banović Strahinja“ naišla na zloupotrebu u nekim dramama 20. veka. Sa jedne strane imate dramu Milana Ogrizovića, prohrvatski orijentisanog, koji je protiv ideje Jugoslavije, a sa druge strane dramu Budimira Grahovca, prosrpski orijentisanog, koji je takođe protiv ideje Jugoslavije. Nasuprot svemu imate dramu Borislava Mihajlovića Mihiza, koja je umetnički tekst i kritikuje sve ono što je loše. Narodna književnost nas je naučila da ponesemo mitove i nekakve ideologije i da sa njima činimo ono što nam je volja, to nije dobro. Nije nas naučila ni moralu, ni časti, niti negovanju vrlina, a to je njen ključni zadatak. Svako društvo na ovom svetu ima svoju tradiciju, ima svoju narodnu književnost, pitanje je samo šta ćemo u njoj da prepoznamo i šta ćemo da ponesemo – priča za portal Nova.rs Mladen Stanić.
Stanić kaže da se bavljenje narodnom književnošću i danas posmatra kao politika, da to rade „veliki Srbi“, a ne književnici, te da su problem stereotipi koji našu kulturu i tradiciju stavljaju daleko od proevropskog promišljanja, pa nas tako udaljavaju od naše suštine i onoga što jesmo. Bez suštine i tradicije ne možemo i ne smemo, kaže, i svojim učenicima se trudi da baš to približi.
– Moramo da štitimo i jezik i književnost jer su naši i dominantno vredni, ne da bismo se udaljili od drugih, već da bismo im se približili. Moramo da prepoznajemo i vrednujemo ono što je dobro u našoj tradiciji, tako ćemo biti bliži evropskoj, pa i svetskoj, porodici koja baštini dobre vrednosti. Ono što je narodna mudrost, a što počiva na ogromnom kolektivnom iskustvu, nemamo nigde tako pokazano. Žitije će nas naučiti kako da budemo pobožni i bogobojažljivi, prosvetiteljstvo će nam reći „učite jer znanje jeste ključ za sva vrata na ovom svetu“, ali narodna mudrost se nigde ne sabira kao u narodnoj književnosti. Ja u svom učenju i malom životnom iskustvu, nikada ne mogu staviti teorijski savet ispred saveta svojih bake i deke koji imaju po četiri razreda osnovne škole, zato što je iskustvo na njihovoj strani. Na tom iskustvu se temelji istina onoga što mi jesmo – kaže Stanić.
Zbog tog nerazumevanja, lekcije nam se vraćaju na ponovno učenje, misli mladi doktorand, i dodaje da će se tek vraćati jer nismo uspeli da shvatimo šta je mit, šta je istorija, nismo razumeli šta treba poneti, a šta odbaciti. Treba negovati kult junaka, ali ne i reći da je Marko Kraljević najsavršenija osoba na svetu jer je i on mnogo lošeg činio. Pošto nismo sve dobro sagledali, preispitali i napravili reviziju onoga što nam je ostavljeno u nasleđe, tek ćemo učiti i baviti se time, smatra on.
– Ako smo hteli da učimo, temeljno sagledamo, pronađemo i sledimo poruke, onda nas je narodna književnost mnogo naučila. Naučila nas je da imamo mnogo toga iz prošlosti, pravo blago, naučila nas je da moral nikada nije bio naša slabija strana, naučila nas je da mi vrlo dobro znamo kako bi moglo i kako bi trebalo, kako da postupamo nadalje, ako smo je čitali kako valja i samim tim razumeli. Nije nas naučila da je preispitujemo, to i nije njen zadatak, već naš a to je najveći problem – kaže Stanić.
On ocenjuje da svaka nova generacija ima sve manje svesti o tome šta je narodna književnost i tradicionalno nasleđe, a da fokus pomeraju i nove tehnologije.
– Moji roditelji su generacija rođena bez interneta i mobilnog telefona, ja sam generacija koji je internet osvajao u prvim razredima osnovne škole, a moj brat generacija rođena sa svim tim. To pomera stvari, pomera fokuse sa sadržaja i sa interesovanja. Ne mislim da su nove tehnologije nešto loše, da je novi način života lošiji od onog od ranije, ali mislim da je loše to što se pomeraju fokusi. Ne bavimo se sadržajem i onim što jeste, bavimo se načinom i formom. Moj brat pročita naslov i ne ulazi na link, njemu je to sve jasno, pa iako je laž ili manipulacija. Slika je tu, naslov u jednoj rečenici i to je to. Moji roditelji, pa i moja generacija ima drugi pristup, ali to dolazi sa iskustvom jer se kritičkoj misli uči. Zato mislim da je promatranje i kritička misao sve manje aktuelna. Dok su prethodne generacije maštale da budu lekari, učitelji, naučnici, danas maštaju da budu vlogeri i „Jutjub“ zvezde, parametri vrednosti su se pretvorili u broj pregleda, to nije dobro – smatra Stanić.
Problem je sistemski, kaže Stanić, i ocenjuje da prosveta svakako snosi odgovornost za tretman književnosti i srpskog jezika u školama.
– Nastavnici nisu motivisani, nisu ni uvaženi, gube autoritet koji su imali, a sistem i donosioci odluka određuju smer kojim idemo. Najveći poraz je što ti donosioci odluka nisu ljudi iz kulture i prosvete, već politički nameštenici koji interes ne prepoznaju u duhovnim, tradicionalnim, pa i književim vrednostima – zaključuje mladi doktorand.
