Šest knjiga za čitanje u martu

Mileta Prodanović, O papagajima i predatorima, Arhipelag

"Završna decenija prošlog stoleća, vreme takozvane prve insanokratije, bilo je zlatna epoha za sve vrste proroka, vidovnjaka, tumača alternativne stvarnosti, iscelitelja, bioenergetičara, vlasnika trećeg oka, magova, ekstrasensa, šamana, prozritelja....". Ta je zlatna epoha samo uvod u novu karijeru nekadašnjeg navijača Stefana Raspotočanina, koji iz ilegale vaskrsava kao prvi glavar nečeg što se zove "Narodni sabor Obstanak". Ova organizacija poziva na prestanak korišćenja električne energije, tvrdeći da je struja nečista, i da onemogućava tradicionalni način života; raspisuje peticiju za njeno ukidanje pod sloganom Odjavi struju - spasi dušu svoju! Kampanju prate svedočanstva o srećnom životu bez struje: Deda-Jerotije iz Glogovog trna, čuveni narodni vidar i prorok, izneo je viziju srećne zemlje bez struje; učitelj iz Vrbasa Jovan Garotić opisao je koliko lakše i srećnije živi od časa kada je pozvao radnike elektrodistribucije da mu blokiraju brojilo, a radnica komunalnog preduzeća opštine Golubinci Radmila Belić izjavljuje da je, otkad nema izdatke za struju, njen kućni budžet uravnotežen...Ovde tek ovlaš skicirana u nekoj vrsti narativnog trejlera, distopijska priča "O ilektričnoj struji i drugim demonima" iz zbirke O papagajima i predatorima prikazuje kako zloupotreba moći ograničava slobodu medija, i kako neslobodni mediji postaju generator korupcije, primitivizma i pada u neznanje.Uvek kadra da čitaoca iznenadi i šokira, kratka proza slikara i pisca Milete Prodanovića jeste angažovana na više načina: u njoj ima ironično-sentimentalnih, oporo-nostalgičnih, ali uvek dosledno kritički intoniranih komentara na anomalije u društvu i kulturi, u politici i političkom aktivizmu, pa i u paklu privatnog života, koji je uvek prepun nehotičnih grešaka i dalekosežnih posledica.Elizabet fon Arnim, Čarobni april, Dereta

Iako je april nikad bliži, a Italija nikada dalja, nisu to jedini razlozi zbog kojih vredi pročitati roman koji je nastao pre gotovo sto godina, a govori upravo o čaroliji najlepšeg prolećnog meseca provedenog u ukusno nameštenoj vili na Italijanskoj rivijeri. Roman Čarobni april Elizabete fon Arnim poznat je i kao predložak za istoimeni film Majka Njuela iz davne 1991, šarmantan i nepretenciozan kako samo anglosaksonske fantazije o Mediteranu mogu biti.I roman i film bez velikog udubljivanja analiziraju bajkovite potencijale Italije kao područja spasonosnog osamljivanja, sa ishodom najboljim mogućim po duševni mir rastresenih heroina i publike željne da se identifikuje s njima.https://www.youtube.com/watch?v=X4pxWiWWp9kMožda će nam naivno, ili makar stereotipno, delovati ideja autorke da priroda ima moć da nas izleči; možda je izlizana i sama teorija da je najvažnije „dobro mesto“ u našim životima uvek neki prelepi, uređeni vrt kao idealno mesto za razmišljanje i kutak za stvaranje promene. No Elizabet fon Arnim šarmantno će razmontirati svaku našu nevericu. Mnogo pre „Seksa i grada“, priča o četiri slučajne prijateljice koje podele troškove za odmor iz snova poslužila je kao okidač idile koja deluje i realistično i sentimentalno: sve četiri će u tih mesec dana doneti presudne odluke, promeniti i oplemeniti svoje živote, bez obzira na more razlika u klasnom i bračnom statusu, u životnom iskustvu i filozofskim nazorima. "Godinama je uspevala da bude srećna samo zaboravlјajući na sreću", saznajemo o jednoj od junakinja, i takva anamneza zvuči kao iznenađujuće jednostavno objašnjenje svake pojedinačne nesreće. Sva tajna romana Čarobni april se i svodi na iznenađujuću jednostavnost ozbiljnih i bitnih stvari.Mirjana Stefanović, Pozdrav: izabrane pesme, Kulturni centar Vojvodine "Miloš Crnjanski“

U poeziji Mirjane Stefanović ima prkosa, inata, odrešitog dijaloga sa velikim temama i moćnim silama, u njima se lirski subjekt s nekim i nečim večito preganja i raspravlja, gordo i rugalački, skrivajući bol. Nikad skrušena i nikad nepomična, pesnikinja pita i kopa, navaljuje i dosađuje, spremna da se buni, da rastavi svaki mađioničarski i retorski trik.Mirjana Stefanović je autorka važnog snopa pesama socijalne i egzistencijalne tematike, tematike koje ni inače nema dovoljno u srpskoj književnosti, nezainteresovanoj za živote sirotinje, invalida rada, bezdomnih, marginalnih i nevidljivih.Odbijajući da se žesti zbog nesavršenstva sveta, Mirjana Stefanović na nepravde podseća sabrano i neumoljivo. Društvena pravila, moralni zakoni, političke i kulturne prakse jesu sve ono na šta ova poezija reaguje oštrim okom i kiselim osmehom. Mirjani Stefanović poveren je zadatak da nas do iscrpljenosti podseća na važnost saosećanja u gorčini i gorčine u saosećanju.U "Pesmi o kćeri i zastavi", jednom od najpotresnijih stihovanih svedočanstava o izgubljenom emotivnom i kulturnom zaleđu, jedna "pametna i lepa kćer" "sreće u vojnom bloku novobeogradskom / izgaženu u blatne kraste obraslu / zastavu zemlje u kojoj se rodila". Kćer "pere rane umirućoj zastavi“, te je potom čistu savija, i odlaže među svilu i svečarske stolnjake; zatim kupuje „crnu kartu za beli svet“, odlazi i pritom „hrabro guta nerođene suze“. Iza sebe ostavlja čistoću i kakav-takav red previjenih rana.Mirjana Stefanović svojom poezijom hoće da prene i probudi, da opomene i podvikne, da upre prstom u naprslinu i nemoral, laž i nepravdu. Nema udvaranja čitalačkim strepnjama i očekivanjima, nema idile: možemo se jedino gorčini radovati.En Sekston: Novembar tela i kalendara: izabrane pesme, Kulturni centar Novog Sada i Kontrast izdavaštvo

Možda, zaista, "žena koja piše previše oseća" - "kao da ciklusi, deca i ostrva / nisu dovoljni; kao da ožalošćeni, tračevi i povrće / nikada nisu dovoljni", kako to stoji u pesmi "Crna umetnost", jednoj od osamdeset najvažnijih pesama En Sekston.Autorkino predstavljanje sopstvene poezije kao „veoma lične“ i istovremeno distanciranje od mogućnosti da piše "javne pesme“ može da deluje kao šala sa čitaocem, kao zatiranje tragova. Poezija jeste javna čim ugleda svetlost dana, ali je sve ono lično u njoj istovremeno i zaključano i buntovno.Snažan prodor u lično emotivno iskustvo, govor o mentalnom zdravlju, psihičkoj nestabilnosti, krizama, padovima, momentima tame i besa biće obeležje poezije i drugih američkih pesnika koji dele vreme i teme sa En Sekston. Konfesionalnu poeziju odlikuju odrešitost i neposrednost u pristupu temama privatnog pakla, te tako u pesmi "Deda, tvoja rana" ženski lirski subjekt može sebe da opiše kao "početnicu što usisava votku / i emfizem od cigareta". U pesmama En Sekston deda je otelotvorenje patrijarhalnog autoriteta, onog duha koji zarobljava i oslobađa, optužuje i prašta, ali ženu stalno podseća na njenu principijelnu marginalizovanost u svetu koji još nije prepoznao jednakost u razlikama.Ne postoji neka unapred zadata slika ženskog u koju En Sekston želi da se odene kao u onu majčinu bundu u kojoj je sebi prekratila život. Odnos bolesti i stvaranja je uvek složen, ne manifestuje se na predvidljiv ili jednoobrazan način, a tumačenja poezije ove izuzetne autorke prečesto su posezala za motivima terapije kao zacrtanog života i života kao kontinuirane terapije.Kristian Novak, Ciganin, ali najljepši i Črna mati zemla, Književna radionica Rašić

U Sabolščaku, imaginarnom međimurskom selu u kom se odigrava većina događaja iz romana Ciganin, ali najljepši, nestaju oni koji imaju previše života, a pojavljuju se oni koji ga imaju malo; u to bi glavna junakinja Milena želela da nas uveri, pomalo pravdajući svoje životne poraze. U romanu Črna mati zemla jedna od naoko sporednih tema su duhovi, predstavljeni najpre kao vapaj dečje podsvesti, a u samoj završnici romana kao agresija probuđene istorije. Iz tame podsvesti pojavljuju se onda kada sticaj nesređenih okolnosti to omogući, ali imaju svoju nezavisnu egzistenciju i ponašaju se kapriciozno, bahato, agresivno.Matija Dolenčec, glavni junak romana Črna mati zemla, mlad je pisac čija je trauma u središtu pažnje sve vreme, bez obzira na to iz kog je vremenskog i pojmovnog okvira posmatramo: da li iz perspektive raskida s devojkom koju panično laže o sopstvenoj prošlosti ili pak iz perspektive stvaralačke krize protiv koje se Matija bori, ne zahvatajući dovoljno duboko u njene uzroke. Matijino osvešćenje traumatičnog detinjstva započinje i završava se legendom o postanku Međimurja, u kojoj se kazuje kako su se, uprkos tome što su dobili najlepši komad zemlje koji je Bog namenio sebi, Međimurci prepustili nasilju, agresiji i divljem ratovanju koje je ceo kraj pretvorilo u grobnicu, a reku Muru u "tužnu majku".

U romanu Ciganin, ali najljepši transparentne su četiri pripovedne perspektive, svaka markirana početnim slovom imena trojice junaka i jedne junakinje; svaka pokušava da razmrsi povesti obeležene seobama, bežanjem i progonima. U ovom Novakovom romanu prepoznajemo i ponešto foknerovsko, makar samo stoga što u životima marginalizovanih uvek ima sličnosti i paralelizama.Sa samo dva (od ukupno tri objavljena) romana koji su strelovito dospeli u žižu čitalačke pažnje, ovenčani nagradama, široko medijski predstavljeni i pretočeni u uspešne pozorišne komade, Kristian Novak postavio je važna pitanja u savremenoj prozi. Ne samo da se pozabavio socijalno i psihološki osetljivim temama – od zlostavljanja i disfunkcionalnih porodica do mentalnog zdravlja i migrantske krize– ne samo da je dirnuo u tajne marginalaca i izopštenika, nego se i dotakao elementa koji u regionalnoj prozi retko prepoznajemo – ekologije. Novakova tema-ponornica su poremećene ravnoteže u odnosima čoveka i prirode, stanovnika jedne zajednice i njenog fizičkog okruženja.