Kritičari o "Zemlji nomada": Topao film iz postapokalipse

Dvostruka oskarovka Frensis Mekdormand (za uloge u filmovima "Fargo" i "Tri bilborda izvan Ebinga u Misuriju") ispričala je mužu kada je imala 45 godina da je planirala da, kada napuni 65, promeni ime u Fern i da počne da puši 'laki strajk', pije 'vajld turki' i putuje svojim kombijem sa kamp prikolicom". Te sanjarije su joj se, na neki način, ostvarile sa filmom "Zemlja nomada" (Nomadland), piše magazin "Varajeti".Ona se i zove Fern u filmu američke rediteljka kineskog porekla Kloi Zao, zasnovanog na dokumentarističkoj knjizi "Zemlja nomada: Preživeti u Americi u 21. veku" Džesike Brader iz 2017. Pored oskarovke i njenog kolege Dejvida Strethejrna, u filmu igraju i Linda Mej, Svanki, Bob Vels i Derek Endres, naturščici koji i van filma žive na putu, iako su im životi predstavljeni sa primesama fikcije. Svanki je, na primer, počela da živi u "kući na točkovima" pre 12 godina, nakon što je njeno dvoje dece odraslo i odselilo se.https://www.youtube.com/watch?v=UCauQhxMF-s"Imam sada više mogućnosti, više sreće i više radosti u životu. Osetila sam više ljubavi od Fren, Kloi i filmske ekipe nego što sam je osetila u svojoj biološkoj porodici. Nikada neću moći dovoljno da zahvalim na tome", ispričala je ona zadržavajući suze."Zemlja nomada" i jeste neka vrsta doku-fikcijskog hibrida, kao i "Jahač", prethodni film Kloi Zao, piše Piter Bredšo, filmski kritičar britanskog "Gardijana"."To je nežan, saosećajan film koji pokreće pitanja o duši Amerike. Sa umešnošću i dobrom namerom, Zao uključuje neprofesionalce u zamišljenu priču građenu oko vesele, snalažljive žene zrelih godina koju igra Frensis Mekdorman", navodi on i ukazuje na to da film govori o nekoj vrsti novog fenomena, generacijama Amerikanaca u šezdesetim i sedamdesetim godinama života čija je finansijska budućnost poljuljana ekonomskom krizom 2008."To su posedeli vredni ljudi iz srednje klase, naglo osiromašeni, pa ne mogu sebi da priušte da odu u penziju, ali ni da rade i održavaju svoje domove. I onda su postali nomadi, novo američko pleme koje bruji krstareći po zemlji, tragajući za sezonskim poslovima u barovima, restoranima i - u ovom filmu - u džinovskom Amazonovom skladištu u Nevadi, kao što su putujući radnici tražili poslove u poljoprivredi u pričama poput 'Plodova gneva'. Film pokazuje da, uz svu tu težinu i srčanost, postoji i mirnoća u ovakvom načinu života, čak i neka vrsta euforije - bez bremena kuće i imovine možete da doživite slavnu i veoma američku slobodu u izgubljenoj tradiciji Emersona i Tvena. Ali šta se dešava ako vam kombi - ili vaše telo - pokaže znake propadanja?", piše Bredšo.

Frensis Mekdormand igra nekadašnju nastavnicu na zameni iz grada u Nevadi zbrisanog sa mapa nakon zatvaranja fabrika, prinuđenu da, pošto je ostala udovica, nešto od svoje imovine ubaci u kombi i bez samosažaljevanja krene na put. Usput sreće ljude koji su mahom pravi nomadi i uključuje se u tu živopisnu grupu. Rediteljka i glavna glumica, navodi kritičar, morale su da nekako pomešaju fiktivni lik u njihove stvarne živote, a njihove živote u izmišljenu priču i "Mekdormandova je veličanstveni diplomata u tom kreativnom procesu"."Povremeno 'Zemlja nomada' deluje kao veoma, veoma nežna i pozitivna verzija 'Pobesnelog Maksa' - film o postapokaliptičnoj Americi gde kombijima i kamionima krstare ljudi, jednostavno hipijevske duše koje samo žele da jedni drugima pomognu. Proveo sam nekoliko minuta u strepnji, ovde i onde, čekajući nešto za šta sam pretpostavio da bi mogao da bude neizbežni upad nasilnih 'Anđela pakla' ili materijalista koji im se podsmehuju, ali se to nije dogodilo. Na neki način, to i nije baš postapokalipsa: nomadi pronalaze posao i životi im imaju nekakvu svrhu, čak i otmenost. Fernina sestra poredi ih sa pionirima Amerike. Na nekim mestima, film deluje kao tura po napuštenoj planeti, posebno kada se ona uputi u nacionalni park Bedlends u Južnoj Dakoti, gde se može naći i posao prodaje suvenira turistima. Ali nomadi nisu sami. Imaju jedni druge, a njihova veza sa nenomadskim svetom daleko je od neprijateljske", piše kritičar "Gardijana".On ocenjuje i da je Kloi Zao možda bila inspirisana filmovima poput "Vande" Barbare Loden ili "Dana raja" Terensa Malika i njihovim težačkim svetovima, ali kao važnu razliku navodi to što njen film nije direktno oblikovan narativom ("narativom u susret propasti") na uobičajen način, nego je pre "grupni portret i portret vremena", izveden izuzetno pametno i sa stilom.

S obzirom na to da je deo inspiracije za ovaj film Kloi Zao crpla i iz stavova radikalnog nomadiste i antikapitaliste Boba Velsa (pojavljuje se na kraju filma i drži dirljiv govor), Bredšo primećuje i da film možda i "nije dovoljno besan spram ekonomskih sila koje su sve to izazvale", ali da je i dalje jasan u svom stavu."Ima istinske veličine u načinu na koji Kloi Zao snima filmove", zaključuje Bredšo."Zemlja nomada" skoro istovremeno je prikazana i na Venecijanskom i na Filmskom festivalu u Torontu. Na Mostri je odmah važio za jednog od favorita. "Prosto je šteta što na festivalima nije bilo više ljudi da ga vide", navode kritičari "Dedlajna“. Dan nakon prikazivanja u Veneciji, ekipa je saznala da je "Zemlja nomada" osvojila Zlatnog lava na Mostri. Kloi Zao prva je rediteljka kojoj je pripala ova nagrada posle cele decenije, još od kada je Zlatnog lava dobila Sofija Kopola, primetili su novinari.