Jedan od glavnih problema s promišljanjem umetnosti danas jeste što se akcenat stavlja na finansijsku stranu i stalno se govori o finansijskoj vrednosti dela i rekordnim cenama na aukcijama, a manje debatujemo o lepoti umetnosti, njenoj emotivnoj vrednosti i značaju koji ima u društvu, kaže za Nova.rs Slobodan Nešović Loka koji beogradskoj publici predstavlja svoju umetničku zbirku.
Izložba „Nije za preprodaju“ biće otvorena sutra s početkom od 19 časova u Prodajnoj galeriji „Beograd“.
Na postavci, koju će publika moći da vidi na Kosančićevom vencu, naći će se dela iz privatne kolekcije Slobodana i Irene Nešović, čiji je kustos reditelj Boris Miljković.
Zbirku Slobodana Nešovića Loke, vlasnika izdavačke kuće „Maskom“, i nekadašnjeg člana pank sastava „Urbana gerila“ i „Defektno efektni“, tvore dela Marije Dragojlović, Raše Teodosijevića, Marine Marković, Srđana Apostolovića, Aleksandra Leke Mladenovića, Tadije Janičića, Uroša Đurića, Miće Stajčića, Srđana Markovića Đileta, Aleksandra Denića, Biljane Đurđević, Vuka Vidora, Andreja Josifovskog – Pijaniste, Petra Mošića, Saše Markovića – Mikroba, Sane Garić, Mine Radović, Dejana Rackovića, Aleksandra Zografa i Milana Miladinovića.
Diskretni šarm privatne zbirke, prema rečima kustosa Borisa Miljkovića, ne može se na sa čim porediti, a samom otvaranju izložbe prisustvovaće mnogi od umetnika čija dela Nešovići čuvaju, poput Marine Marković, Tadije Janičića, Vuka Vidora, Uroša Đurića, Aleksandra Mladenovića- Leke, Andreja Josifovskog – Pijaniste, Aleksandra Denića i Marije Dragojlović.
O tome šta ga je ponukalo da javnosti predstavi svoju kolekciju, za Nova.rs priča Slobodan Nešović Loka:
– Predstavljanje kolekcije je posledica razgovora sa upravom Prodajne galerije, a posebno sa Aleksandrom Lekom Mladenovićem. Ideja je da se galerije koje su u javnom vlasništvu otvore za privatne inicijative, uz cilj da se unapredi i diverzifikuje izlagački program u Beogradu. Prodajna galerija je izuzetno važna institucija u svetu umetnosti i odigrala je veoma važnu ulogu u kreiranju umetničkog tržišta tokom proteklih šezdeset godina, kao jedina institucija koja je imala pravo da prodaje umetničke radove u doba socijalizma – podseća Nešović za naš sajt, dodajući da je zato ta galerija idealno mesto za izložbu „Nije za preprodaju“ i pored toga što samo ime galerije zvuči anahrono i trebalo bi ga promeniti.
Pružanje mogućnosti publici da zaviri u zbirku Nešovića ima još jedan zadatak:
– Želeli smo da uvedemo još jednog činioca u umetnički dijalog, a to je kolekcionar koji nije trgovac i veoma je bitan element jer svojim izborom svakako utiče na tržište, trendove, valorizuje umetnička dela i sam tim, ne samo da ne bi smeo da bude zapostavljen, već treba da zauzme svoju poziciju za debatnim stolom – smatra naš sagovornik.
Izloženi radovi, kako naglašava, nisu klasifikovani ni po jednom kriterijumu, a na pitanje kojim se kriterijumom vodio kada je gradio svoju kolekciju, Nešović najpre naglašava da se „kolekcionar ne postaje svesnom odlukom“:
– Osim ako to nije poslovna odluka. To je impuls koji nosite u sebi i teško ga je kontrolisati. Kriterijum je isključivo lični afinitet prema nekom delu. Nešto vam se prosto dopada i poželite da bude sastavni deo vašeg okruženja, oplemenjuje vam život, čini ga lepšim, i predstavlja neki mali emotivni i mentalni stimulans svaki put kada vam se nađe u vidokrugu. Moja supruga Irena i ja se vodimo tom jednostavnom idejom.
U zbirci Nešović preovlađuju savremeni umetnici s ovog podneblja. Upitan da li je onda kolekcija odraz njegovog ukusa kad je u pitanju likovna umetnost ili „splet okolnosti“ i prijateljstava sa umetnicima koji su u zbirci, kaže:
– Ona je isključivo odraz našeg ukusa. To što je većina dela od naših savremenih umetnika je prosto zato što tu umetnost doživljamo intenzivnije jer je deo istorijskog trenutka u kojem i mi živimo. Samim tim nam je bliža. Druženje sa umetnicima je bonus koji ide uz kolekcionrastvo i njega jako vrednujemo, ali ono nema nikakav značaj u odabiru dela. Poznajemo mnoge umetnike čija dela nismo kupili, kao što ima dela čije autore ne poznajemo. Broj dela u mojoj kolekciji nije važan koliko da sva ona zauzimaju posebno mesto u našim životima.
I dok je danas dobro znano da je biti kolekcionar „skupa igračka“, naš sagovornik naglašava da je jedan od glavnih problema s promišljanjem umetnosti sada to što se akcenat stavlja na finansijsku stranu:
– Stalno se govori o finansijskoj vrednosti dela, rekordnim cenama na aukcijama, a manje debatujemo o lepoti umetnosti, njenoj emotivnoj vrednosti i značaju koja umetnost ima u društvu. To je još jedan od razloga zašto smo se odlučili da izlažemo kolekciju koja za nas ima isključivo emotivnu vrednost, ali se istovremeno nadamo da ta vrednost koju kolekcionar nosi sa sobom može da pomogne u valorizaciji tržišta. Ukoliko veći broj kolekcionara uvrsti umetnika u svoju zbirku po logici tržišta vrednost radova tog umetnika bi morala da poraste. Mi se tome radujemo i nadamo da ovim procesom pomažemo i umetnicima da bolje strukturiraju svoje prihode. Voleli bismo da u ovome ne ostanemo usamljeni i da nam još neki od brojnih kolekcionara odškrinu svoja vrata i da se upoznamo i sa njihovim vrednostima – priča Nešović.
Iako je izložba naslovljena „Nije za preprodaju„, opet je naš sagovornik ostavio otvorena vrata „za nepristojnu ponudu“. Na pitanje koliko bi „nepristojna“ trebalo da bude, odgovara:
– Nismo razmišljali o formi nepristojne ponude. Najbolje bi bilo da se time bave naslednici…
U potpunom je saglasju s rečima kustosa izložbe Borisa Miljkovića, koji je izjavio da postavka reflektuje uspomene Slobodana Nešovića Loke na Beograd, „od pankerske mladosti do prvoborca u borbi za tantijeme i autorska prava umetnika“:
– Najintenzivniji i najbrojniji doživljaji su oni koje doživiš u gradu kome si se rodio i u kome si izabrao da živiš. Od toga se ne sme bežati, to je intergralni deo ličnosti i svaki pokušaj da se od toga pobegne bio bio neuspešan. Dobra stvar je što je Beograd inspirativno mesto za mnoge stvari pa i za jednu malu izložbu koja će postati još jedna nit koja Beograd čini onim što jeste. Boris je to dobro primetio, a ja toga nisam bio u potpunosti svestan. I zato Boris i jeste osoba koja je suštinski doprinela realizaciji izložbe. Mislim da će posetiocima to biti potpuno jasno i da će ta nit biti sasvim očigledna kada budu videli izložene radove. Mnogo dela u kolekciji ima zajednički imenitelj – Nepristajanje!
Bonus video: Vorholov Portret Merilin Monro prodat za rekordnu sumu
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare