INTERVJU Pijanista: Živimo u kesi, teskobno je i sve toplije

Kultura 12. nov. 202120:30 > 22:07
Podeli:
Andrej Josifovski Pijanista Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Društveni sunovrat je po pravilu kroz istoriju dovodio do procvata umetnosti. Verovatno da sam dodatno inspirisan stvarima koje me okružuju i taj bunt samo dolazi do izražaja, kaže za Nova.rs ulični umetnik i arhitekta Andrej Josifovski Pijanista.

Razapeti Isus Hrist, posut zlatom nasred novobeogradske raskrsnice, portret TV voditelja Jovana Memedovića sačinjen od plastičnih flaša na Savi, mural Novaka Đokovića koji se plazi BBC-ju, umetnički grafiti sa likovima ličnih heroja, Zlatni kontejner, svetleći falus ispred Skupštine grada, samo su neke od umetničkih „diverzija“ arhitekte i umetnika Andreja Josifovskog, poznatijeg po pseudonimu Pijanista.

Jedan od najpoznatijih uličnih umetnika u nas već sedam godina pokazuje šta znači angažovana umetnost. Poslednjih dana prošlog meseca nasred Kneza, inspirisan univerzalnom pričom o raju i paklu, postavio je instalaciju „Kašika za gladne“, a prošle nedelje Svetski dan klimatskih promena obeležio je još jednom angažovanom instalacijom „Život u kesi„, koju ovako komentariše u razgovoru za Nova.rs:

– Kakav je život u kesi? Pa, to valjda svi ovde dobro znamo. Teskobno je, teskobno, i sve toplije…

Po drugi put uvršćeni ste pre neki dan u selekciju svetski poznate izdavačke kuće „Edition Gallimard“ u knjizi Olivijea Landesa „Street Art Contexte(s)“ kao jedan od najboljih uličnih umetnika današnjice…

– Još uvek nisam svestan toga. Ova godina je zlatna, ali stvarno. Desilo se mnogo dobrih stvari, nagrada, izlaganja, I kao kruna je sada stigla ta knjiga. Zaista neverovatna stvar. Kada sam video spisak imena koji su uvršćeni, počevši od Benksija, pa do drugih najpoznatijih uličnih umetnika na svetu, to je velika čast i privilegija. A naročito zbog toga što ovde ne postoji mogućnost da ću se u neko skorije vreme naći u nekoj knjizi. Ali, zato postoji svet.

Performans Andreja Josifovskog Pijaniste ispred Skupštine Srbije. Foto: Filip Krainčanić/Nova.rs

I u tom svetu u poslednje vreme kao da „pljušte“ priznanja za vas. Nedavno ste ovenčani nagradom za „Umetničko dostignuće godine“ u Briselu na 4. samitu „Emerging Europe“. Kako objašnjavate to što ste više priznati van granica ove zemlje?

– Samo sam iskren i beskompromisan u onome što radim i očigledno je da postoje neka bolja mesta gde se te stvari više cene, i gde je sloboda ono što ljudi žive. Ovde je, očigledno, sloboda uslovna. Dok si podoban, i radiš u nečijem interesu, onda si dobar. Zato se i bavim uličnom umetnošću, jer tu nema dodvoravanja. Početkom nedelje je bio poslednji dan za konkurisanje na Javni poziv za predstavljanje Srbije na Bijenalu umetnosti. Konkurs, koji je bio neanoniman, trajao je mesec dana, a nije se znalo ko su članovi žirija. Zato sam im postavio pitanje – da li treba i broj članske karte stranke da se navede, pošto su to zaboravili… Ovde se unapred sve zna i potpuno je suludo da se uopšte nešto pokušava.

Pijanista performans Foto:Goran Srdanov/Nova.rs

Kraj prošle godine obeležili ste perfomansom sa „svetlećim falusom“ isped Skupštine grada, a ovu “zlatnim točkom” ispred Narodne skupštine, pa “Dinarom za umetnost i kulturu” ispred Arhitektonskog fakulteta, „Kašikom za gladne“ u Knezu i „Životom u kesi“. I to nije sve, do 21. novembra izložen je vaš „Zlatni cvet“ u Veneciji…

To mi je ispunjenje sna. Maštao sam o Veneciji, naročito toj izložbi „Arte Laguna Prize“. Kada sam svojevremeno gledao ko tu sve izlaže, i posmatrajući te radove mislio sam da nikada neću stići do Venecije. Jer, to je ravno nemogućem. Kada sam prvi put konkurisao, nisam ušao u uži izbor. A kada sam ove godine najpre ušao u uži izbor, a potom i izabran za izlaganje, nisam mogao da verujem. U konkurenciji je bilo 12.000 umetnika iz celog sveta, a bira se samo 120. Iako izložba traje već mesec dana, mislim da još uvek nisam svestan da sam prisutan sa svojim radom tamo.

Za vas je, očigledno, nastupilo „zlatno doba“, kako je i naziv jednog od vaših ciklusa…

Da (smeh). Društveni sunovrat je po pravilu kroz istoriju dovodio do procvata umetnosti. Verovatno da sam dodatno inspirisan stvarima koje me okružuju i taj bunt samo dolazi do izražaja. A onda priznanja stižu zajedno s tim. Zanimljivo mi je da sve ono za šta sam dobio nagrade ili što sam izložio u Veneciji jeste apsolutno prozivanje onoga što nam se dešava. Očigledno je da to bar neko ume da prepozna…

Foto: Filip Krainčanić/Nova.rs

Nije li pomalo paradoksalno da u trenutku kada ste se ostvarili kao umetnik, doktorirali na Arhitektonskom fakultetu, postali otac, kao i jedan od najmlađih docenata u istoriji univerziteta dakle, sve o čemu mašta prosečan čovek – umesto ljubavlju, bavite se „ružnijom stranom života“?

– Nadahnut sam, zaljubljen, i to je neka energija koja postoji, ali ne ispoljava se u tom angažmanu. To bi, možda, onda bilo i banalno. Pitam se stalno čemu učiti mlade generacije. Uvek glas ovde podižu oni najgori, oni se bune, a oni dobri su zahvalni, rade, marljivi su, uče. Učiti, davati sve od sebe, prenositi svo znanje koje imam, jeste moj cilj, ali bez dodvoravanja. Treba biti beskompromisan prema onima koji ne zaslužuju da budu deo bilo kakve akademske zajednice, a nekako „prelivaju“ s godine na godinu! I to je deo našeg sunovrata.

Doktorat ste „proslavili“ izlaskom na ulicu ispred Arhitektonskog fakulteta organizujući performans „Dinar za umetnost i kulturu“ i proseći na semaforu jer je „umetnicima to sve što je ostalo“. Kad ćemo imati više od dinara za kulturu?

Nismo daleko odmakli. Čini mi se da ćemo još dugo biti na prosjačkom štapu. Ali, ta akcija je dugotrajna. Dogovorio sam se sa različitim uticajnim ljudima da zajedno prosimo na ulici.

Preostaje nam kašika za gladne?

– Kašika za gladne je nešto što mene dugo već tišti. Ljudi su počeli da misle samo na sebe i to je ono što nas upropašćuje. Kada bismo samo na kolektivnom nivou shvatili da bi nam mnogo bolje bilo kada bismo se ujedinili na svim poljima, umesto što smo na kašici za milostinju. Bacamo hranu, javne kuhinje nam se raspadaju, a marketi ne mogu da poklone hranu kojoj ističe rok, jer moraju državi ponovo da plate porez na poklon. Kad već imamo nakaradne zakone, gde smo onda mi kao ljudi? Zašto više u nama nema onog ljudskog najosnovnijeg?

Borba za životnu okolinu je bitan segment vašeg rada. Kako stati na put tome da se ova zemlja pretvori u deponiju?

Privodim kraju projekat sa Jovanom Memedovićem vezan baš za ekologiju. Mislim da je dovoljno da bar oni ljudi koji su osvešćeni urade nešto. Baš mi je Svetlana Bojković poslala neke zanimljive linkove, gledao sam nastupe tih hrabrih ljudi, čak i dece iz Prve gimnazije koji su ekološki osvešćeni. Mislim da velika većina ljudi bar za jednu stvar dnevno pomisli kako nije dobra, ali 99 odsto njih ništa ne uradi po tom pitanju. Kada bismo samo podigli svest da smo mi ti koji možemo da promenimo nešto, od kojih nešto zavisi, bilo bi sve drugačije. Kao kad je u pitanju izlazak na izbore-svako će reći, pa šta ja tu mogu da promenim, ja sam samo jedan glas. A to je potpuno pogrešno!

Bonus video:

Pijanista u DLZ

Komentari

Vaš komentar