Leka Mladenović: Kako sam slučajno predvideo epidemiju

Aleksandar Leka Mladenović, slikar i grafičar, poznat po upotrebi pank ikonografije u svojim umetničkim delima, tokom karijere izlagao je u zemlji i inostranstvu. Slike i grafike Mladenovića, koji je rođen 1967. godine u Beogradu, nalaze se u brojnim domaćim i stranim privatnim i muzejskim kolekcijama. Likovni umetnik je diplomirao i magistrirao na Grafičkom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu u klasi profesora Emira Dragulja, član ULUS-a je od 1992, a sedam godina kasnije postaje i profesor na Fakultetu likovnih umetnosti.Izložba "Najbolje od...Najveći hitovi i promašaji" u Galeriji FLU, na tri lokacije, otvorena je za posetioce do 28. novembra. Postavljeni su radovi koji se “prostiru” kroz tri decenije karijere Aleksandra Leke Mladenovića, od 1990. do danas. Izložba je izbor iz umetnikovog stvaralaštva, ali uključuje samo grafiku, jer kako Mladenović kaže za naš sajt izostavio je ozbiljan slikarski opus, jer nije želeo da "puca iz sveg umetničkog oružja".

Kompilacija Roberta Vajata je lajtmotiv za naslov postavke. Osim što je jedan od najcenjenijih autora u muzici, šta još simboliše Vajat?- Iskrenog, pravog umetnika, beskompromisnog. Robert Vajat je čovek koji je hteo da se ubije kada ga nisu primili na studije trube na umetničkom koledžu, što oslikava njegov odnos prema umetnosti. Pad sa trećeg sprata na nekoj žurci ostavio ga je paralizovanog za ceo život, ali paradoksalno od tada Vajat postaje primer kako i život u takvom stanju može da ima puni smisao. Podjednako ga cene hipi kontrakultura i pank supkultura pa nije ni čudo da je, iako je na sceni od 1960-ih, zaslužno priznanje doživeo sa pojavom post-panka početkom osamdesetih. Taj pravac u popularnoj muzici je sublimirao sva prethodna iskustva, uključujući eksperiment kao važan umetnički metod. To je pandan postmodernizmu u vizuelnoj umetnosti, a Vajat je njegova paradigma.

Koliko je za Vašu karijeru značajan jedan od pionira panka Vik Godar?- Učimo puno od drugih stvaralaca, a mnogo lakše od onih koji nisu iz našeg umetničkog polja. Vikov opus sam upoznao relativno kasno jer njegov bend "Subway Sect" nije bio medijski eksponiran za vreme ekspanzije panka, kao na primer "Sex Pistols", "The Clash" i "The Damned", mada je uz pomenute Godar jedan od pionira panka. Na Vikov predlog, počeo sam da izrađujem omote za njegova muzička izdanja što mi je bila davnašnja želja, a što sam kasnije nastavio u tandemu sa suprugom Aleksandrom. Vik i Rob Simons su mi, u pravom duhu panka, ustupili puno pravo da koristim pesmu i akorde "Nobody’s Scared", benda "Subway Sect" za moj doktorski umetnički projekat "Rani pank i hibridna grafika". Kasnije smo Vik Godar i ja napravili multimedijalni projekat "VicLeka", koji je uključivao grafiku, muziku, video, živi nastup i na našoj umetničkoj mapi su se našli Beograd, London i Njukasl. Zahvaljujući Viku, dobio sam mogućnost da se umetnički predstavim u renomiranoj galeriji u Londonu što za umetnika sa ovih prostora predstavlja veliki uspeh. Jedan čitav segment na retrospektivnoj izložbi je posvećen raznim oblicima saradnje sa ovim genijalnim autorom i iskrenim prijateljem. Najvažnije što sam od Vika naučio jeste da za slavu ne treba mariti i ne juriti za uspehom, jer ti taj otklon daje punu slobodu da u umetnosti uživaš.

Zašto je grafika, kako ste je opisali, istovremeno demokratska, ali i gerilska umetnost?- Grafika je po ceni pristupačnija od drugih umetničkih "proizvoda" tako da je i dostupnija široj publici. Grafiku možete da "proizvedete" u kuhinji sa klišeom od krompira i da je otisnete kašikom na papir. To ne mora da bude ništa skupo da bi bilo dobro. Puno umetnika se izražavalo fotokopiranjem svojih angažovanih umetničkih rešenja, proizvodivši ih čak i besplatno, kopiravši svoja dela u kancelariji prijatelja i lepivši ih na ulične bandere i zidove. Neki od grafičkih gerilaca su ostali potpuno anonimni, bilo im je samo bitno da se izraze i podele to sa drugima. Ako pogledate mnoge avangardne umetničke pokrete koji su uključivali politiku, od nemačke i švajcarske struje "Dade", preko francuskih situacionista i "Situacionističke internacionale", panka, neoista, "Fluksusa" do njujorških grafitista i Benksija, svi su koristili grafiku jer ona omogućava umnožavanje i širenje ideja. "Dada" nije nastala u fensi galeriji ili muzeju, već u ciriškom bircuzu "Cabaret Voltaire". Ta rupa je bila idealno mesto za eksploziju kreativnih ideja. Džoli Mek Faj, pionir produkcije pank bedževa u Londonu od 1976. do 1982. shvatio je značaj štampanog bedža kao jeftinog medija za prenošenje umetničkih poruka, a ne kao modnog aksesoara. Moto mu je bio "slika kao virus". Mnoge umetničke grupe deluju gerilski u oskudnim uslovima grafičkih radionica-komuna. U jednoj takvoj,u meksičkoj državi Verakuz sam i bio i tu se štampaju grafike, plakati, majice. Grafika, kao izuzetno ne-egocentrična umetnost, koja podrazumeva saradnju, rad u kolektivu, razmenu materijalnog i duhovnog je uvek bila, a i dalje predstavlja umetnički medij sa velikim potencijalom.Koliko vam danas proročki deluje vaš serijal "Zavera teorije"?- U "Zaveri teorije" se bavim i teorijama zavere i zaverom teorije. Teorijama zavere se bavim već desetak godina, pisci poput Pitera Kerija, Daglasa Koplanda mnogo duže, a Tomas Pinčon još od 1963. godine. Mi umetnici imamo vrstu prozorljivosti, sposobnosti da u koktelu svesnog i nesvesnog, karakterističnog za "poezis", ovaplotimo u stvaralačkom procesu nešto do tada neobjašnjivo i to može da deluje proročki. Grafika "Zavera teorije-šokantne vesti" koju sam uradio 2018. godine predstavlja lažnu novinsku vest o epidemiji zarazne bolesti koju su vanzemaljci doneli u južnu Srbiju. Nešto što je trebalo da bude crni humor, jer svega ovoga tada nije bilo ni u najavi, postalo je nešto proročki strašno.

A "Zavera teorije" je moja mala šala na račun teoretičara. Kao po filmskoj replici "Stvorio sam čudovište", od nas vizuelnih umetnika, do pre desetak godina nemuštih, koji se izražavaju samo slikom bez tona, sa zahtevom za verbalizacijom svega što uradimo, pisanjem doktorata, kontekstualizacijom, upotrebom ključnih reči u pisanju aplikacija za stipendije, uputstva za upotrebu dela, stvorili su samodovoljne kreativce kojima su kritičari postali višak. Šalim se, dobri su to ljudi...Tokom čitave karijere bili ste opčinjeni pankom i u vizuelnom i u muzičkom smislu. Ako je pank, kao pokret, odavno mrtav gde ga danas pronalazite?- Pank nije ni bio pokret jer nije imao manifest, to je bila grupa pojedinaca koja se spontano organizovala, bez agende. U Americi čak nije imao političku obojenost kao u Engleskoj, Evropi, zemljama socijalizma i komunizma. Kao fenomen popularne kulture bez strategije koji je zapretio establišmentu bio je osuđen na brzu propast, jer je vladajuća kultura oduvek imala sposobnost da usisa pojave koje joj prete, pretvori ih u robu, učini opšteprihvatljivim i na taj način poništi. Pojave u mladosti nas oblikuju i označe za ceo život. Muzički i vizuelno, pank je bio autentičan i vrlo inspirativan kada se pojavio. Skupio je sve što su mejnstrim kultura i buržoaska hipi kontrakultura odbacile. Zanimljivo je da je po socijalnoj strukturi blizak pokretu bitnika u Americi. Mislim da me je u panku, kakav je bio u početku, opčinila ideja o slobodi i jednakosti i blesku mogućnosti promene, kao i svaki idealizam. Takođe, pank je omogućio svakome ko je hteo da se kreativno izrazi. Danas možemo da govorimo o duhu panka ili o nekom novom sličnom fenomenu kulture mladih, mada ga ne vidim. Nažalost, za razliku od kraja sedamdesetih kada se pank pojavio i kada je duh vremena bio relativno sagledljiv, današnja slika izgleda kao "skremblovani" ekran sa smetnjama, potpuno je entropična.

Vaša umetnička produkcija delom je obeležena i dinastijom Obrenovića. Zašto su baš oni bili podesni za "pank varijantu"?- Kao što je pank bio bljesak u istoriji popularne kulture 20. veka, Obrenovići su bili bljesak u našoj istoriji u 19. veku. Kao i pank, brzo su nestali sa scene, pa su kao takvi pogodni za umetničku interpretaciju. Ostavljen je taj kreativni prostor. Iskoristio sam to da donesem novo viđenje istorijskog portreta vladara na neočekivani način. Slično motivima u panku, vrlo su fotogenični, naročito knez Mihailo i kraljica Natalija Obrenović.

Ako je umetnik iskren u onome što radi smatrate da će naći svoje mesto pod suncem. No, dok se vaša dela nalaze u domaćim i stranim galerijama i kolekcijama ne može se svako time pohvaliti. Ima li tu onda i sreće?- Iskrenost ne može da se "isfingira", jer ljudi to prepoznaju u radu. Najveći test za tu moju teoriju bio mi je ulazak u 30 izabranih umetnika od 800 prijavljenih na prestižnom međunarodnom Bijenalu u Njukaslu gde me niko nije poznavao. Jedna od članica žirija je bila Kristijane Baumgaurten, mega-zvezda svetske grafičke scene, a među izlagačima i jedna Kornelija Parker. Bitno je i da se izdrži u maratonu. Svakako da su sreća, hrabrost, odlučnost umetnika, podrška porodice, partnera, prijatelja bitni za opstanak u umetničkom životu. Govorim iz ličnog iskustva, ali iz opservacije tuđeg. Mnogo sam prisutniji u kolekcijama stranih muzeja, na strogo selektovanim međunarodnim izložbama, u međunarodnim žirijima nego domaćim. Umetnik mora i da žrtvuje nešto od komfora da bi se sačuvao. Vik Godar je radije bio poštar što mu je omogućavalo umetničku slobodu da snima i svira muziku koju želi. I sam sam u kraćem periodu radio manuelne poslove za koje ne treba kvalifikacija kako bih mogao da stvaram. Ukoliko upotrebimo današnje parametre i rangiranje po listama umetničkih onlajn kalkulatora, neke vrste berze, Van Gog bi bio apsolutno neuspešan umetnik jer je prodao jednu sliku za života. Gogen takođe. Da li su genijalni umetnici? Sigurno jesu.Kada bi sve svima bilo dobro ili loše došli bismo do ravne linije koja simboliše umetničku smrt. Klima za umetnost nikada nije bila bolja jer ljudi shvataju koliko im je neophodna za blagodet duše i ako mogu nekome da pomognem da iz svakodnevnice pobegne u naš umetnički svet, srećan sam.