Podeli:
Nikola Kusovac, Foto: N1

Odgovor iz Ministarstva kulture na ono što sam rekao o davanju sedam Rerihovih slika Rusiji za stranicu iz Miroslavljevog jevanđelja koju Rusija daje nama me je nasmejao. Tu se svašta kaže, ali se izbegava suština. Nema odgovora na pitanje zašto dajemo nešto što je naše za nešto što je naše, kaže Nikola Kusovac, istoričar umetnosti i nekadašnji dugogodišnji kustos Narodnog muzeja.

Istoričar umetnosti i nekadašnji kustos Narodnog muzeja Nikola Kusovac usprotivio se nameri da se sedam slika Nikolaja Reriha iz te ustanove daju Rusiji u zamenu za originalnu 166. stranicu Miroslavljevog jevanđelja koja se čuva u Sankt Petersburgu, smatrajući da Srbija to ne treba da uradi i, govoreći za naš portal, ocenio je da je to što su Rusima ponuđene te slike akt neznanja. Iz Ministarstva kulture odgovorili su Kusovcu, navodeći, između ostalog i to da je naš poznati istoričar umetnosti pokazao “potpuno neznanje o složenim kulturno-istorijskim okolnostima vezanim za nedostajući list Miroslavljevog jevanđelja”, kao i da je “obmanuo javnost neistinitim navodima u vezi sa pravnim statusom sedam dela Nikolaja Reriha”.

Miroslavljevo jevanđelje, Foto: HO / AFP / Profimedia

– Oni mene uče o značaju Miroslavljevog jevanđelja. Nasmejao sam se na tu budalaštinu. Ne govorimo mi o značaju Jevanđelja. Ma, hajte molim vas! Četrdeset godina sam se ja bavio time, a ima ona izreka “ne može pile da uči kokoš”. Mi govorimo o tome da iz Rusije dobijamo nešto što je naše za nešto što je naše – kaže Kusovac.

To prvo “naše” o čemu govori Kusovac je 166. stranica iz Miroslavljevog jevanđelja, istrgnuta i odneta u Rusiju sredinom 19. veka, koja bi trebalo po sporazumu dve vlade da bude vraćena Srbiji. A to drugo “naše” je, prema njegovim rečima, sedam dela čuvenog ruskog slikara i mislioca Nikolaja Reriha (1874 – 1947) koja se čuvaju u Narodnom muzeju.

– Postoji nešto što se zove održavanje predmeta, a te slike su kod nas ceo vek. Ministar je trebalo da pogleda koliko je novca dato za to. Održavanjem nečega vi stičete pravo na nešto. Osim toga, te slike stigle su regularno, kao zahvalnost Rusa. Rusima “belogardejcima” je Srbija između dva svetska rata bila druga domovina. To je stiglo iz dobrog odnosa i velike ljubavi “belih” Rusa prema braći koja su živela u Srbiji. Postoji trag o tome da je Rerih to dao. On je za života znao da su mu te slike u Beogradu i nije ih tražio nazad. Mi smo se prema tome odnosili kao prema našem i to smo čuvali. A kada nešto čuvate, onda to i inventarišete. To da su slike tu nije bila nikakva tajna, ja sam ih izložio još 1967/68. godine, one su publikovane u sveskama iz istorije umetnosti, i to je pušteno u svet – ističe Kusovac.

Nikolaj Rerih, Sveti gosti, u Srbiji od 1932. © vl. Narodni muzej Beograd

Upitan da li, ako je već dugo održavanje predmeta osnov da se na nešto polaže pravo, onda i Rusi mogu isto to da kažu za 166. stranicu Miroslavljevog jevanđelja, Kusovac odgavora odrečno.
– Ne mogu to da kažu zato što su oni tu stranicu ukrali. A mi smo tu stranicu tražili od kada znamo za nju. I naravno da se radujemo tome što će Miroslavljevo jevanđelje biti kompletirano – objašnjava on.

Istoričar umetnosti insistira na tome da se za tu stranicu ne daju Rerihove slike.
– Znate, ja sam pansloven i rusofil. Neće nas Rusi da opljačkaju, ali zašto bismo mi sami dali nešto što ne moramo? Naša zbirka strane umetnosti nije toliko bogata. Možda je i ministar rusofil, ne znam, ali ne može to da bude našim parama. Ovde je osnovno pitanje u tome što se ne vodi briga o Narodnom muzeju i sadržaju te ustanove. I ne ljutim se ja na ministra, da se razumemo, nego na one koji mu daju informacije. Što bi ministar zauzeo takav stav? On je trebalo da čuje dva, tri mišljenja. Ne razumem zašto mu neko iz muzeja nije rekao “Rerih nije za bacanje”. A ako je i pitao nekoga iz Narodnog muzeja, trebalo je da čuje i nekoga izvan te ustanove, drugu stranu, pa da donese zaključak – navodi Kusovac.

Komentari

Vaš komentar