Kusovac: Neznalice trampe Reriha za stranicu iz Jevanđelja

Državna duma Rusije 23. juna ratifikovala je sporazum sa Srbijom, prema kojem će Rusija vratiti Srbiji list Miroslavljevog jevanđelja, koji je ruski arhiepiskop i naučnik Porfirije Uspenski prilikom posete Hilandaru 1845/1846. godine najverovatnije na svoju ruku otcepio i odneo u Rusiju, te se danas čuva u Nacionalnoj biblioteci Rusije u Sankt Peterburgu, a Srbija će zauzvrat u Rusiju poslati sedam slika Nikolaja Reriha (1874-1947), koje se nalaze u Narodnom muzeju u Beogradu.Skupština Srbije usvojila je u januaru ove godine Zakon o potvrđivanju Sporazuma izmedu Vlade Srbije i Vlade Rusije, postignut prošle godine tokom posete ruskog predsednika Vladimira Putina Srbiji, o predaji lista Miroslavljevog jevanđelja i slika Nikolaja Konstantinoviča Reriha.

- Jasno je da se radujem što ćemo kompletirati Miroslavljevo jevanđelje i ta stranica je u tom smislu značajna. Naše Jevanđelje je devastirano, jer Porfirije Uspenski nije mogao da odoli njegovoj lepoti u vreme kada je Hilandar bio bugarski manastir i lepo je da ga kompletiramo. Međutim, Jevanđelje je u našoj nauci kompletirano. Mi imamo njegove kopije, obradili smo ga, u izdavanim faksimilima, uključen je i taj list. Mi smo slali najbolje kopiste u Petrograd i imamo izvanrednih kopija 166. stranice. Nije ona bila tajna. Tako da je Miroslavljevo jevanđelje muzejski kompletirano, a vi svakako ne možete da ga uzmete, da ga prelistavate pa da vas zbuni kada naiđete na list koji nedostaje - ističe Kusovac u razgovoru za portal Nova.rs.Razmenom, smatra Kusovac, "ne dobijamo mnogo, a dajemo mnogo".- Da nismo siromašni pa da razumem. Naš otkup je nikakav, a dajemo pet-šest miliona Rusima. Nisu tražili, to nije njihov zahtev. Da smo im dali jednu sliku kao izraz dobre volje, pa ajde, ali sedam komada! Nema nikakvog razloga. Neko piše da su se te slike tu zatekle. To nije tačno. Oni očigledno ne poznaju srpsko-ruske odnose između dva rata. Te slike su poklonjene Narodnom muzeju tridesetih godina prošlog veka. Tih godina bila je velika ruska izložba i Rerihu je bilo drago zbog toga, pa je poslao dvadesetak i više slika. Određen broj dela smo po njegovoj želji poslali u Čehoslovačku. Rerih je odobrio da te slike ostanu u Narodnom muzeju. Mi smo ih čuvali, obradili i izlagali u vreme kada Rusi nisu pridavali značaj Rerihu i njegovom delu - naglašava Nikola Kusovac.

Agencija TASS navodi da je sudbina Rerihovih slika bila nepoznata od 1941. do marta 2017. godine, kada je njihov dopisnik otkrio platna u Narodnom muzeju Srbije, što Kusovac smatra "idiotlukom".- Ja sam 1966/1967. godine bio u Moskvi i tada je bila prva Rerihova izložba u Sovjetskom Savezu. Red je bio ispred i kada sam video koliko je on zanimljiv slikar sa tim orjentalističkim simbolizmom, shvatio sam šta čuvamo i odmah sam naredio da se te slike izlože. Mi smo jednu sobu, između galerije strane umetnosti i jugoslovenske umetnosti 20. veka, odvojili za rusko slikarstvo i tu su bila i Rerihova dela, tako da su te slike odmah po mom povratku iz Moskve uvrštene u stalnu postavku - govori Kusovac.Rerihove slike "Sveti gosti (Dobri posetioci)", "Berendej. Selo. (Naselje Berendejeva)", "Zvonjenje. (Zov zvona)", "Burgustan na Kavkazu" (Burgustan. Kavkaz)", "Sveti Sergije (prepodobni Sergij Radonješki)", "Nacrt ženskog kostima za „Snjeguročku", "Nacrt ženskog kostima za operu 'Snjeguročku'", izlagane su pojedinačno ili grupno u više navrata, a poslednji put na izložbi posvećenoj Pitu Mondrijanu 2014/2015.

Nikola Kusovac ističe da je Nikolaj Konstantinovič Rerih bio veliki pustolov, okrenut Indiji i bliskim kulturama.- Kod njega su dominirali simbolistički motivi. Bio je posvećen starim ruskim pričama, legendama, to ga je zanimalo. Njegova dela su dosta dekoratavina, ali ne spadaju u vrh ruske umetnosti. Rusi su odredili modernu umetnost 20. veka, ne Pikaso i Dali, međutim to je potisnuto zbog prljave političke igre. Naime, Staljin je mnogo držao do Peredvižnika (predstavnici ruskog realizma) i da bi se srušila ta njegova priča, opanjkali su rusku umetnost s kraja 19. veka koja je bila preduslov za stvaranje umetnika poput Kandinskog i Šagala koji su odredili sudbinu umetnosti 20. veka. U poređenju sa njima, Rerih je fina istočnjačka priča, ne vrhunac, ali obogaćuje veliku sliku ruske umetnosti - objašnjava Kusovac.- Žao mi je što smo se odrekli svih sedam slika. To znači da neko nema pojma kako se prave muzejske zbirke i šta za muzej znače pojedine stvari. Neznalice tako rade -  dodaje bivši kustos Narodnog muzeja.

Kada ćemo dobiti 166. stranicu Miroslavljevog jevanđelja?Nakon što je ruska Duma ratifikovala sporazum sa Srbijom kojim je predviđeno da Rusija vrati Srbiji 166. stranicu Miroslavljevig jevađelja, a Srbija Rusiji Rerihove slike, prvi naredni korak jeste da ministarstva spoljnih poslova dveju zemalja realizuju razmenu instrumenata o potvrđivanju i uobičajeno je da se to izvrši prilikom posete visoke delegacije Srbiji ili Ruskoj Federaciji.Nakon toga, sporazum stupa na snagu prvog dana u mesecu koji sledi posle datuma kada strane izvrše primopredaju dogovorenih instrumenata o potvrđivanju, a razmena se može obaviti u roku od mesec dana od stupanja na snagu sporazuma, te je Tanjug objavio da bi do toga moglo da dođe prilikom posete presednika Rusije Vladimira Putina Srbiji u oktobru.Narodni muzej planira da, nakon razmene instrumenata o potvrđivanju, priredi tematsku izložbu dela Nikolaja Reriha.Miroslavljevo jevanđeljeMiroslavljevo jevanđelje se smatra najstarijim sačuvanim srpskim ilustrovanim ćiriličnim rukopisom. Nastalo je osamdesetih godina 12. veka. Pisano na pergamentu, sastoji se od 181 lista u kožnom povezu.Zapis na poslednjem listu jevanđelja svedoči da ga je poručio humski knez Miroslav, brat velikog župana Stefana Nemanje. Smatra se da je dijak Gligorije, čiji se potpis nalazi na poslednjem ispisanom listu, pisar ili minijaturista jevanđelja.Jevanđelje je pisano na staroslovenskom jeziku i po svom sastavu je jevanđelistar - bogoslužbena knjiga koja ima delove četiri jevanđelja.Tekst Jevanđelja je pisan perom u dve kolumne, mrkom i crnom bojom, a većina naslova crvenom. Knjiga sadrži 296 minijatura crtanih perom, a zatim bojenih četkicom i ukrašenih zlatom. Kožni povez Jevanđelja verovatno potiče iz XIV veka, a pretpostavlja se da je preuzet sa nekog drugog rukopisa.Na 166. stranici Miroslavljevog jevanđelja nalaze se čtenija za 20. januar, praznik Jovana Krstitelja. Ukrašena su inicijalom s likom vavilonske bludnice, što je metafora za zlu Irodijadu, ženu cara Iroda, koja je od muža zahtevala glavu Svetog Jovana.Jevanđelje je 1979. godine proglašeno za kulturno dobro od izuzetnog značaja, a u junu 2005. godine upisano je na Uneskovu listu “Pamćenje sveta” (Memory of the World).Današnji naziv dao mu je krajem 19. veka Stojan Novaković, tadašnji upravnik Narodne biblioteke. Rukopis je čuvan u Hilandaru do 1896. godine, kada ga je kralj Aleksandar Obrenović dobio na poklon i doneo u Srbiju.Narodna biblioteka Srbije koja je matična ustanova za zaštitu stare i retke knjige, propisala je da Miroslavljevo jevanđelje, može biti izlagano samo deset dana tokom jedne godine.Nikolaj Konstantinovič Rerih (1874-1947)Nikolaj Rerih bio je slikar, filozof, naučnik i pisac. Za sobom je ostavio oko 7.000 dela, od kojih su mnoga izložena u poznatim svetskim muzejima i galerijama, i oko 30 književnih radova.Autor je i inicijator međunarodnog pakta za zaštitu umetničkih i akademskih institucija i istorijskih lokacija (Rerihov pakt) i osnivač je međunarodnog pokreta za odbranu kulture. Više puta je nominovan za Nobelovu nagradu.Porodica Rerih (sinovi Jurij, kasnije poznati orijentalista i Svjatoslav, slikar), nakon Sovjetskog Saveza, Skandinavije, Britanije, Francuske i Amerike, trajno se naselila u Indiji gde su osnovali institut Urusvati.Rerih je bio službeno priznat u Kraljevini Jugoslaviji, izabran je za člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu 1930. godine, a zatim i odlikovan Ordenom Svetog Save prvog reda. Rerih je, kako piše “Vreme”, rado pominjao svoje susrete sa Nikolom Pašićem i činjenicu da je prvi njegov rad objavljen u inostranstvu bio članak u sarajevskom časopisu "Nada". Poslao ga je još kao student, 1895. godine, na poziv svog profesora istorije.