Petar Omčikus Foto: privatna arhiva

Verujem da bi ženama većeg broja ovdašnjih pisaca bilo mnogo lakše kada bi njihove “jače polovine” pre napisanog romana dobili “NIN”-ovu nagradu ili bar prikaz knjige “koja je izazvala posebnu pažnju” - bila ona ili ne, još uvek u štampi.

Tako je svojevremeno najavio jedan poznati književni kritičar još nerođeni roman Svete Lukića.

Kako je sa slikarima? I među njima ima bračnih parova? Trpe li se dva štafelaja ispod istog krova ili jedan drugome “oduzimaju kiseonik”? Da li bi Kosa Bokšan bila bolji slikar da je ponela muževljevo prezime: Omčikus? Koliko bi Vera Božičković slikom bila uverljivija da je preskočila devojačko prezime i bila samo Vera Popović? 

Posleratno iskustvo da “drugarice” zadrže devojačko prezime nije bilo odomaćeno. Ono je mahom arhivirano dok je muževljevo “podareno” na korišćenje.  Odmetnici iz Zadarske grupe Mića Popović, Petar Omčikus, Bata Mihailović pored umetničkog stavili su prst u oko “tradicionalnim vrednostima” jer su njihova prezimena postala samo dodatak – da ne kažem privezak “ženskom”. 

Adut (1980) Mića Popović foto:Privatna kolekcija

To je s tehničke strane stvaralo problem samo prilikom štampanja vizit karti jer ime Ljubinke Jovanović Mihailović, supruge Bate Mihailovića, nije moglo da stane u jedan red. Jedini “Zadranin”, slikar Mile Andrejević bio je solo, da bi kasnije oženio Amerikanku i slikarsku karijeru nastavio u tazbini. 

Bata Mihailović Foto:Promo galerija Rima Porodica Smičiklas

Našli smo neku ruševinu na moru i vlasti su nam odobrile da se uselimo. Bila je to vila bivšeg guvernera Italije. Svako je imao svoj atelje, imali smo dežurstva, znalo se kad ko ide u nabavku, kad ko kuva. Ljudi su nas gledali kao neke čudake. A mi, mi smo slikali u prirodi, slobodni, slikali smo ono što volimo i želimo, nesputani temama politike. Zarađivali smo kao i svi studenti. Crtali smo portrete Marksa i Engelsa, Lenjina i tih rukovodilaca. Zvali smo ih „smešni portreti“. Znate kako izgledaju ti portreti pričvršćeni na fasadi zgrade kad dune vetar pa im napravi one smešne grimase? Mnogo su smešni  – opisivao je te mladalačke dane Petar Omčikus, u jednom od poslednjih intervjua.

Među slikarskim parovima ima i onih čija prezimena ne upućuje na bračnu zajednicu poput, recimo, Marine Nakićenović i Jovana Sivačkog, Dragoslava Kneževića i Nade Marković. Knežević je, jedan od šampiona sa galerije Paviljona Cvijeta Zuzorić, mesta za velike formate i ništa manje slikare: od njega samog do Biljane Đurđević. Danas više posvećen ramljenu slika i grafika Knežević je pre godinu-dve pustio glasa o sebi izložbom u Galeriji ULUS-a. Bračni parovi su bili Moma Marković i Olivera Grbić, Danica Basta i Jovan Rakidžić, Venija Vučinić i Živojin Turinski…  

Ulje u dve ruke

Ako je slikarski i porodični odnos bio skladan, harmoničan, obostrano poduprtih leđa čudno je da bar eksperimenta radi nema slike koje su uradili u dve ruke. Postoje koncerti za klavir u četiri ruke pijanista koji su daleko od bilo kakve veze, pa i bračne, ali još nisam video ulje sa potpisom dva autora. Postojao je doduše jedan par koji se krajem sedamdesetih upustio u tu vrstu slikarskog izazova. 

Nisu muž i žena, niti su živeli u vanbračnoj zajedniici. Istopolni par akademskih slikara slikali su na istom platnu. U vreme erupcije korone setio sam se zabrinutih lica dvojice hirurga sa, donedavno rasprostranjenim,  maskama na slikarskom platnu. To je jedno je od dela slikarskog tandema Aleksandar Cvetković i Božidar Damjanovski, koje su uradili 1979. godine. Slika nikad aktuelnija  – posle skoro pola veka.

Mića Popović i Vera Božičković Foto Putopisni dnevnici Geopoetika

Da li su slikarski parovi jedan od drugog “prepisivali”? Ko je imao veći ili manji uticaj na tuđe slikarske poteze. Vera Božičković i Mića Popović bili su u jednom periodu zajedno i u enformelu. Ni tada njihovo slikarstvo nije bilo isto. Razlikovali su se – smatra  Jovan Popović, sin Miće i Vere Božičković Popović, čija je sestra od strica Olga Božičković, bila ljuto pero i reski TV hroničar Kuturne rubrike “Politike”.

Ateljei na Starom sajmištu. U jednom od njih Mića u prizemlju, Vera na spratu. Taj atelje nije napustila do kraja slikarske karijere. Kada se Mića okrenuo figuraciji majka se malo povukla jer je smatrala da njegovo slikarstvo zaslužuje više prostora, mada je i ona kasnije, napustila enformel i na svoj način krenula u pravcu figuracije – objašnjava Jovan.  

Svetli kanjon (1978) Vera Božičković Popović Foto:Vikipedija

Prilikom jednog od razgovora sa Mićom Popovićem, u njegovom ateljeu u zgradi SANU, suočio sam se sa zainteresovanim kupcima, kojima je ovaj veliki slikar sugerisao da odu do galerije Kolarac. Idite i kupite slike tog mladog slikara. Biće vrednije od mojih – govorio im je. Slikar je bio Milan Tucović. Gorobiljac, koji nas je prerano napustio.  

Za Batu Mihailovića Pariz je bio ženski grad. Ima jedno gospodstvo civilizacije poštovanja žena – objašnjavao je još jedan “Zadranin” na privremenom radu u Gradu svetlosti. Sećam se kaubojskih filmova još kao klinac. Kauboj je uspešan ako klopne jednu Francuskinju, sedne s njom na konja, ode u preriju i na kraju se vidi kafana, a ona gazdarica – pričao je Bata, koji je umeo da šarmira žene i kako kažu “voleo dame a i one njega”. Njegovu “kafanu“ ipak je držala  Ljubinka Jovanović Mihailović. Nije ih  povezivala samo vizantijska plava i pravoslavno zlato. Umorna sam, pomalo, od života. Vreme je da polako odem. A vi, ne trošite energiju na brige i sumnje – govorila je Ljubinka Jovanović. Preminula je u 94 godini života.

Miris mora i – žene

Petar Omčikus je voleo je miris mora… I? Šta I? Šta je još voleo – pitala me je prijateljica (po)prilično upućena u naše slikare Parizlije.

Moru je dodala “profumo di donna” (miris žene). To tako kažu na Sušaku?

Kosa Bokšan i Omčikus Foto:Branko Belić

Nasmejala se i nastavila: Kao mlad Petar je bio đavolski lep. Kao Kluni? Ma daj, Kluni je za njega pajac. Petar je bio već u poznim godinama kada je i dalje mogao da se oseti taj, slobodno mogu da kažem, njegov magnetizam. Odmah bi se videlo da je to muškarac zbog koga bi žena bila u stanju da napusti brak i decu. 

Kao u filmu? 

Ne, kao u životu. Narcisoidnost se krila ispod šarma. Imao je nešto teško kao zemlja ili smrt. Za njega trpljenje nije bilo ništa. Mogao je da bude gladan i siromašan. I Ništa. Da ide pocepan. I dalje ništa. Dopadao se kao redak zver.

Klikere i grafitne olovke Ane Kapor pamtim sa njenih ranih slika. Sada je u đardinima gde dugo obitava slikar Vladimir Pajević, i Anin muž. U Galeriji kod pozorišta, na već tradicionalnim “Persprektivama”, izložbi studenata postdiplomaca FLU, ne mogu da zaboravaim jednog belog Pajevićevog ata na tamno zelenoj pozadini. Ispred nosa mi ga je “osedlao” Avdo Mujčinović, sin prvog posleratnog Beogradskog muftije kome su “prišili“ i boju-crvenu naravno, pozorišni kritičar i suprug Durđije Cvetić. Avdo je bio i moj stariji kolega iz “Ekspresa”.

Kosara Bokšan FOTO Galerija Rima

Ana i Vladimir žive i slikaju u Rimu. Godinama. Često izlažu i zajedno. Smatraju da su oboje zadržali vlastiti “rukopis” iako rade zajedno. Svakog jutra, kao što drugi ljudi idu na posao, mi se spremimo i sednemo svako za svoj štafelaj – objašnjava Ana Kapor. Stan nam je i atelje, a dok radimo sedimo leđima okrenuti jedno drugom. Slikamo danju, jer za naše radove treba puno dnevnog svetla. I nema pauza. Radi se svakog dana.

Bonus video: Priča o Mileni Pavlović Barili

Komentari

Svi komentari (0)