Dok su uzde tržišta držali veliki izdavači: “Nolit”, “Prosveta” “Bigz”, “Srpska književna zadruga”, ”Vuk Karadžić”, “Matica srpska”, pored njih ’66. izniklo je prvo privatno izdavačko preduzeće ondašnje Jugoslavije “Nazavisna izdanja”.
Pokrenuo je Slobodan Mašić, arhitekt po obrazovanju. Bio je i novinar, urednik, likovni kritičar, grafički dizajner, autor vizuelnog identiteta Bitef-a i FEST-a. Radio je grafička rešenja za filmove crnog talasa. Nedavno sam u odjavnoj špici dokumentarca Karpa Aćimovića Godine, “O ljubavnim veštinama ili film sa 14441 kvadratom“ video i Mašićevo ime.
Bio je osoben čak i po boji, ritmu, gotovo nezainteresovanog, ravnog glasa i dežurnog osmeha uveren da je svaki cilj dostižan. Čudiće se danas neko da su knjige, kod Mašića i vanformatske, imale tada petocifrene tiraže, poput Danojlićeve “Muke sa rečima”. Čak su i pesme, kod velikih izdavača, štampane u 10.000 primeraka.
I kultura se očešala
Što se izdavanja knjiga tiče, paradoksalno, ono je svoj zlatni vek doživelo od šezdesetih pa do Titove smrti. Iz političkih razloga Jugoslavija je bila otvorena prema Zapadu, pa je ta veza bila dragocena. O to se i kultura očešala – smatra još jedan neponovljivi privatni izdavač: Branko Kukić, pisac, esejist, osnivač izdavačke kuće “Gradac”. Urednik istoimenog časopisa iz Čačka kao štampani dokaz da Čačak nećemo (u)pamtiti samo po Čačanskoj ranoj.
Kukić je preživeo “tranzicionu pravdu”, vreme kada su potonule velike izdavačke kuće kupovane od “kontraverznih bizmismena” počupanih obrva mahom, “jul(ov)ske klase”. “Rad” više ne radi “Nolit”, BIGZ, “Vuk Karadžić” takođe, “Prosveta” i “Srpska književna zadruga” dišu – na veštačkim plućima. Političari su nekada brinuli šta im misle najbolji filozofi, pisci, naučnici… Danas to više nije slučaj. Pa zašto bi brinuli i o izdavačima koji žive u svetu u kome nema alternative.
Osnivači, urednici izdavačkih kuća mahom se regrutju iz ešelona “sedme sile”. Dejan Ilić (“Fabrika knjiga”) ne posustaje ni kao novinar (“Peščanik”). Vladislav Bajac osnivač i vlasnik magične “ Geopoetike“ bio je glavni urednik Politikinog “Roka” i “Hupera”, pre toga urednik kulturne rubrike “Studenta” kao i časopisa “Haiku”.
Sećam se TV priloga Zorana Hamovića (“Clio”) od Beogadske hronike do Dnevnika RTS-a, kao saradnika kulturne redakcije RTS. S edicijom o marketingu otvora izlog izdavačke kuće “Clio”, danas poznate po kapitalnim izdanjima iz istorije, psihologije, teorije umetnosti i književnosti kao i najcelovitije edicije „Multimedia“ koja se bave teorijom, istorijom i kritikom medijske prakse.
Od filozofa do astrofizičara
“Posao” filozofa i novinara na ubedljiv način pomirio je Petar Živadinović nekada urednik Naučnog programa RTS, autor i voditelj emisija “Kino oko”, “Licem u lice”, “Moje uverenje”. Bio je direktora Kuturnog centra u Pariza da bi po Miloševićemom nalogu bio smenjen. Po povratku iz Pariza 1991. osniva izvdavačku kuću “Paideia”, čija su izdanja, posebno Koeljo, bili predmet masovne piraterije. Procena je više od 100.000 piratskih izdanja. Među piratima bio je izvesni sledbenik DB-a koji je u poznim godinama zavoleo Koelja.
Milana Vuletića znao sam iz aj-ti sektora. Bio je i zastupnik “Epsona”, vlasnik “BS procesora”. Osnovao je izdavačku kuću “Beli put”. Prva asocijacija bila mi je da je reč o ćerki firmi peruanske maoističke terorističke organizacije “Svetleći put” (“Sendero Luminoso”) ali mi je Milan objasnio da je reč o kapitalnom infrastrukturnom objektu, ne nekog meksičkog Mrke, već putu sagrađenom od više kamenih slojeva cementiranih belim krečnjakom. Izgrađen je “pre roka“ u vreme majanske civilizacije. Maje su Vuletića toliko zaokupile da je uočavao i najsitnije propuste dokumentarnih emisija na “Diskaveriju”, posvećenih u upravo toj civilizaciji.
Neko još uvek gleda u šoljicu kafe a Vuletić u zvezde – ne filmske. Po struci je astro fizičar, do 90-te asistent na PMF-u. Izdavač je i urednik poznatih dela svetskog stripa, kao i literature za decu. “Bel put” je objavio knjigu Rejmonda Karvera “Odakle zovem”, za čiji je prevod nagradu “Mihailo Đorđević” dobio Flavio Rigonat.
Dejana Papića (“Laguna”) poznajem pre nego je krenuo sa prevodom i štampanjem Terija Pračeta i njegovog Disksveta, kojim je Dejan bio opčinjen. Vrlo brzo je pronašao Devojku – i to sa bisernom minđušom. Danas je Laguna najvećih srpski izdavač sa lancem knjižara “Delfi”. Dok su knjižare na Zapadu zatvarane on ih je širom Srbije otvarao. Pre Pračeta radio je u elektronskom centru “Putnika“, nekada naše najpozantije turističke organizacije.
Da je (po)slušao oca celog života bi prodavao šunku. Vršnjaci ga se sećaju kako šeta studentskim gradom u crnom kaputu i govori kako će napisati Veliki američki roman. Ovde bi rekli “opičen”, ali njegov roman je od 1951. prodat u više od 60 miliona primeraka širom sveta. Selindžerov “Lovac u žitu”. Jedini roman posvetio je majci.
Njegov otac Sol bio je sin klivlendskog rabina, a majka Marija, rođena Džilić, našeg porekla promenila je posle udaje svoje ime u jevrejsko Miriam – objašnjava Flavio Rigonat, prevodilac svih Selindžerovih knjiga na srpskom jeziku i osnivač izdavačke kuće “LOM”, koja je objavila i brojna dela Bukovskog, Hamsuna, Fantea, Bernharda, Selina, Milene Marković…
U dilemi da li da ostane na Matematici ili upiše španski jezik Rigonat upisuje Pravni fakultet. Slučajni susret, pred početak studija, odvodi ga u vode akviziterstva.
“Nolitov“ akviziter
– Bio sam “Nolitov” akviziter. Vrlo brzo sam se našao na drugom mestu po broju prodatih knjiga. Nisam bio u obavezi ali sam nosio knjige na kućnu adresu. Upitala me jednom prilikom žena koja je naručila knjigu, koliko sam kod njih zaradio za taj dan. Sabrao sam i rekao koliko. Pa ti si za sat i po zaradio moju mesečnu platu. Savetovala me je da kupim plac. Rekao sam joj da nisam zemljoradnik jer sam mislio da mi priča o njivama. Bio sam veoma mlad, osamnaest godina, ali stariji prvoplasirani kolega je kupio plac, sazidao kuću i oženio se. A onda se razveo i ostao bez placa, kuće i žene – seća se Rigonat tih dana
Čitanje „Lovca“ je, smatra se, nekada predstavljalo ključnu stepenicu u odrastanju, skoro podjednako važnu kao dobijanje vozačke dozvole. Ne znam šta je Milici Novković značio “Lovac u žitu” ali znam šta joj je značio “Kamen za pod glavu”. Izdavči se takođe bore sa “kamenjem” koje u golootočkom ritmu prenose od tačke A do tačke B. Naravno, reč je o neprodatim primercima knjiga. U Rigonatovoj profesionalnoj karijeri nalazi se jedan kamen sa sunačnih polja, ne Luizijane, već Padinske skele.
Čovek je na gradilištu zapazio jedan, neveliki beli kamen ne teži od pet do šest kilogram. Učinio mu se pogodnim za kacu i kupus. Kada ga je poneo, to je video čuvar i pozvao policiju koja je privela čoveka s kamenom jer krade društvenu imovinu. Predmet je bio male vrednosti tako da je oslobođen krivice – neki su od kadrova sećanja na advokatsku karijeru osnivača LOM-a. Počeo je u Prvoj beogradskoj zajednici advokata, gde je bilo petanestak advokata i pripravnika.
Još kao advokat, prevodi “Žene” Bukovskog, koji mu na njegovo pismo odgovara 1990. i kaže da mu je velika čast što ga neko prevodi i objavljuje u Jugoslaviji. Pismo koje je Bukovski napisao rukom jednostavno je nestalo. Da li mi ga je neko digao ili se nalazi između stranica neke knjige do danas nije otkrio .
Da je važno imati novu knjigu na Sajmu Flavio ilustruje De Melovom knjigom „Buđenje“.Tek što je stigla iz štamparije doneo sam dva paketa, sapleo se, i „Buđenje“ se rasulo po podu Sajma. Ljudi su mi pomagali da pokupim knjige uz pitanje: “Koliko košta?” Bio sam zatečen. Nisam odredio cenu. Rekao sam deset dinara, jer nisam imao sitno. Odmah sam prodao oba paketa. Zlatna vremena. Na plakatu kojim sam pretapacirao Sajam pisalo je: “Knjiga koju ste godinama tražili”.
Bonus video: Beogradski sajam knjiga – nekad i sad
