0
Njihov mračni stan nalik na pećinu, na uglu Riversajd Drajva i 90. ulice na Menhetenu, prekrio je svojim sumornim slikama. Voleo je boje trulog voća. Sobe su bile pune plesnjivih narandži i krušaka s mrljama buđi, koje je koristio za svoje mrtve prirode.
Njegova soba je bila obojena u crveno. Uvek u pidžami dok radi, s kapom izrezanom u obliku krune, što je omogućavalo njegovoj gustoj kovrdžavoj kosi da stoji uspravno – kao liku iz crtanog filma. Bio je vrlo osetljiv na svoju kosu. Supruga nije smela da je dodirne. Nikada i nije tokom njihovog braka. Čak ni kada su vodili ljubav. On se sam šišao i čuvao tu kosu u donjoj fioci komode…
Slikari ne samo potezom na platnu već i ispred njega, traže, često samo njima vidljivi, put te je preterano očekivati da su svi pod vinklu.
Skica za portret slikara Borislava Bogdanovića deo je šireg, grupnog portreta Novog Holivuda, njegovih autora, glumaca, scenarista, producenata, koji se nalaze na stranicama knjige Pitera Biskinda “Easy Riders, Raging Bulls – Kako je rokenrol generacija spasla Holivud” (”Lom”).
Sina Pitera je “pretežno ignorisao”, koji je u susednoj sobi pravio kulu od kartica.
Na njima su bili podaci o filmovima kao i lični utisci o svakom odgledanom filmu. U nedeljnim dozama: komada osam. U tom filmskom ultramaratonu Piter Bogdanovič je do tridesete popunio 5.316 kartica. Na godišnjem nivou (295) gledao je više filmova od Tita.
Tržište kao zli blizanac
Među njima i “Senke” Džona Kasavetesa, koje su po Bodganoviču bile početak Novog Holivuda, pokreta koji je krajem šezdesetih i sedamdesetih, “težio da odvoji film od njegovog zlog blizanca, tržišta da bi slobodno poleteo razređenim zrakom umetnosti“. Zaljubljivali ste se ne samo u glumce već i u film kao takav – opisala je Suzan Sontag. Bilo je to vreme u kome je odlazak u bioskop, razmišljanje o filmu postala prava strast studenata i drugih mladih ljudi.
“Njujork tajms”, za Altmanov “MEŠ” navodi da je to prvi film koji otvoreno ismeva veru u Boga. Naslovi filmovi Novog Holivuda kao da listate kataloge prve dekade FEST-a: “Nešvil”, “Paklena pomorandža“, ”Poslednja bioskopska predstava”, “Pet lakih komada”, “Isterivač đavola”, “Kum”, “Keri”, “Taksista” ,”MEŠ”, ”Prisluškivanje”, “Sav taj džez” ,”Eni Hol”,”Ponoćni kauboj”, “Svi predsednikovi ljudi”, “Američki grafiti”, “Klut”, ”Kabare”, “Ajkula”,” Ratovi zvezda”…
Hoper, Kopola, Bogdanovič, dolaze u Beograd, za njima i Rafelson. Na prvom talasu Kjubrik, Pen, Mazurski, Ešbi, Fridkin, Pakula, Altman za njima i “klinci”: Skorseze, Spilberg, Lukas, Milijus, Šreder, De Palma…
Vraćaju publiku u američke bioskope, čija je poseta 1971. pala na samo 16 miliona nedeljno. Bilo je to gotovo petostruko manje od 1946. kada se pred filmskim platnom nalazilo nedeljno i do 78 miliona posetilaca. Filmska industrija je tonula, prihodi su padali, a filmovi gomilali. Biskind uočava da nekoliko hrabrih američkih filmova nije moglo da se poredi sa svim onim što se dešavalo širom sveta rangirajući Jugoslaviju pre Švedske i Japana. Gde god pogledali, navodi, bilo to Poljska, Čehoslovačka, Jugoslavija, Švedska, Japan režiseri, sa imenima koja se nisu dala izgovoriti, pravili su fascinantne filmove.
Novi umetnički poredak
Iako je Kopolu otac ubeđivao da ne napušta stalnu službu i nedeljnu platu od 900 dolara Robert Altman je tvrdio da bi Fransis mogao da proda led Eskimima. Džon Milijus, reditelj i scenarist tvrdio je da je Kopala postao imperator novog umetničkog poretka.
I dok su mnoge umetničke karijere na ovdašnjim prostorima od Vlade Veličkovića do Nede Arnerić imale za sobom (pre)naglašenu roditeljsku ambiciju, ona kod autora Novog Holivuda izostaje.
Džordž Lukas stariji bio je okoreli republikanac, odrastao tokom Depresije, vodio je prodavnicu kancelarijskog materijala. Mladog Džordža, koji se nije proslavio tokom školovanja, video je kao osvedočenog lenjivca, od koga naravno ništa neće biti u životu”. Svakog leta šišao je sina do glave dok je Holivud smatarao Gradom greha.
Želeo je da njegov sin nastavi ono što je on radio: prodaja heftalica, spajalice i trake za pisaće mašine, dok je otac Roberta Altmana bio uveren da je bilo bolje da mu sin prodaje polise osiguranja nego što se bavi filmom.
Otac Hola Ešbija ostao je bez mlečne farme jer je poštujući mormoski zdravstveni kod odbio da pasterizuje mleko. Ubio se iz puške. Očevo telo Hol je pronašao je u štali. Posle tri nedelje lutanja po Kaliforniji pozvao je majku – na njen račun. Poziv je prihvatila, platila ali je odbila da mu pomogne.
Ovaj “hipi Ho Ši Min”, kako su ga opisivali dobija Oskara 1967. za montažu filma ”U vrelini noći” dok njegovog “Holivudskog frizera“ jedni pamte po Vorenu Bitiju, drugi po Džuli Kristi ili Goldi Hon dok nije mali broj onih koji Ešbijev film ne zaboravljaju po pesmi “Tamo daleko”.
Roditelji Pola Šredera, scenariste “Taksiste”, “Razjarenog bika” i “Poslednjeg Hristovog iskušenje” i reditelja filmova “Američki žigolo”, “Ljud mačke”,”Mišima” smatrali su film, TV i rokenrol delom đavola.
“Ajkula” na optuženičkoj klupi
Šreder je jednom prilikom ušao u prodavnicu sportske opreme na Beverli Hilsu da kupi pištolj. Prodavac je ponudio kalibar 38 koji je dobro ležao u ruci. Šreder je ugledao devojku kraj teniskih reketa. Prateći je dok se kretala po radnji uperio je cev pištolja u njenu glavu i pucao – praznim pištoljem. Ako je ikada postojao psiho kome ne bi trebalo prodati pištolj onda je to Pol – zaključio je Džon Milijus, koji je tog dana bio sa Šrederom u prodavnici. Ispričao je Skorcezeu šta se desilo. Ta scena našla se u “Taksisti”.
Za Šredera pištolj nisu bili rekviziti. Brat njegovog oca izvršio je samoubistvo. Pet godina kasnije najstariji sin je pošao očevim stopama. Ubio se na dan samoubistva oca. Pet godina kasnije istog datuma drugi sin pucao je sebi u glavu iz pištolja. Dvadeset godina kasnije treći sin je otišao do očeve kompanije tražeći posao, jer se plašio da će istog dana izvršiti samoubistvo.
Šrederovi roditelji, holandski kalvinisti, iako su film smatrali đavoljim poslom poštovali su novac. Otac iako direktor naftne kompanije dolazi u kuću sina koja je dva-tri puta veća od njegove.
– Bilo je toliko spavaćih soba da su mogli da dovedu sve koje su poznavali i svi bi imali svoju sobu. Toliku kuću sam kupio samo da bih mogao da im kažem: Vidite da nisam promašaj” – navodi u intervjuu Pol Šreder.
Autori Novog Holivuda nisu krili da gube dah. Osetio sam da sam do sredine sedamdestih uprskao, da je Fridkin uprskao, da je Altman tonuo sve niže, da je Kopola poludeo, da čak ni “Razjareni bik” nije napravio pere – navodi Piter Bogdanovič, na čijoj se optuženičkoj klupi našla Spilbergova “Ajukula”. Bio je to ponižavajući film za pravljenje umetničkih, manjih filmova. Zaboravili su to kako se radi. Više ih ne zanima. Pol Šreder proširuje listu opuženih na “Ratove zvezda”, film koji je pojeo srce i dušu Holivuda. Taj film stvorio je mentalitet stripova s velikim budžetom.
Bonus video: De Nirova priča
