Dobar glas imam, ali i uverenje da sam "na dobrom glasu", govorila je velika džez pevačica Nada Kneževič, koja je preminula u 83. godini.
Najčešće nazivana prvom damom džeza na ovim prostorima Nada Knežević, koja je rođena 1940. godine u Beogradu, na muzičkoj sceni debitovala je dok još nij epostala punoletna. Desilo se to 1956. na koncertu „Mlade snage na polju džeza“, a godinu dana kasnije je prvi put snimala za Radio Beograd.
Posle nastupa na drugom Opatijskom festivalu 1959. svi već znaju za njen glas, a veliku popularnost stiče s hitovima „Ciganska noć (Les Gitans)“ i „Fatima“.
Već na početku karijere je na inostranim džez festivalima dobijala prve nagrade, a često je nastupala i na domaćim festivalima, kakvi su bili Jugoslovenski džez festival na Bledu, Beogradsko proleće, a bila je ovenčana i Zlatnim mikrofonom.
Na vrhuncu karijere, 1962. odlazi u Zapadnu Nemačku, gde je nastupala u džez klubovima i usavršavala engleski jezik. Nastupala je s ansamblom Hejzija Ostervalda, u Skandinaviji pevala u elitnim klubovima, za dansko-švedsko-norveški radio je snimila dvočasovni muzički program i imala podršku inostranih medija. Iako su joj predviđali svetsku slavu, zbog bolesnog oca vraća se u Jugoslaviju.
Ali, vraća se na scenu 1971. kada je snimila je muziku za film „Moja luda glava“, nastupila na festivalu Beogradsko proleće sa kompozicijom „Seti se naše ljubavi“, i predstavljala Jugoslaviju, kao gost UN–a, na Sinajskom poluostrvu. Čuveni magazin „Daunbit“ pisao je o Nadinom moćnom vokalu, a veliki Čik Korija joj je, posle jednog nastupa, ponudio da sarađuju.
– Iako sam na binu izašla bez prethodne probe, Čik Korija je nakon koncerta govorio: „Ko ovo peva, ko pravi ovaj lom?!“ Pozvao me je tada da mu se pridružim kao stalna pevačica na njegovim nastupima – sećala se Kneževićeva.
Postala je prva Evropljanka člije je ime uvršćeno u svetsku enciklopediju džeza. Nastupala je na međunarodnim džez festivalima u Minhenu, Atini i Istanbulu, kao i na Newport Jazz festivalu, a 1977. je sa Big Bendom održala nezaboravne koncerte u zagrebačkoj dvorani Lisinski i ljubljanskom bioskopu Union, koji su ovaploćeni na duplom albumu „4 lica džeza“ u izdanju Jugotona.
Iza nje su bile brojna priznanja, od onog Udruženje džez muzičara do nagrade za životno delo na Nišvila 2007. godine. Upravo kad je ovenčana ovim priznanjem izrekla je za „Novosti“ i „Blic“ ove reči:
– Za one koji me ne znaju, za one mlađe, koji su odrasli na lošoj folk muzici, zovem se Nada Knežević. Počela sam da pevam sa nepunih 15 godina kod gospođe Zdenke Zikove. Usledile su najpoznatije beogradske igranke – a to je u moje vreme nešto značilo. Sa igranke su me odvukli u Udruženje džez muzičara, a odatle u Radio Beograd, gde 1957. godine snimam prve pesme. Jugoslovenska radio – difuzija odlučuje da me pošalje kao svog predstavnika na najsprestižnije evropsko takmičenje u Baden Badenu gde me prati džez orkestar Rola Hansa Mulera. Donosim zlato. Odveli me tada ljudi iz Radio Beograda u Beli dvor – ja sedim onako u soknicama, a na vratima Tito i Jovanka! Bila je to velika čast u ono doba…Tako sam počela. Dobar glas i danas imam, kao i uverenje da sam uvek bila na „dobrom glasu“…
Kad su je tada podsetili na „titulu“, onu „prve dama džeza“, skromno je govorila kako joj je malo neprijatno…
– Želim da zadržim dostojanstvenost i otmenost jer sam karijeru napravila ne samo u bivšoj Jugoslaviji nego i na Zapadu, u Skandinaviji, Nemačkoj, ali i u Sovjetskom Savezu. Na mom koncertu sa Sedmoricom mladih u „Albert Fišer holu“ u Americi publika je skandirala na nogama. Tako nešto smo doživeli samo mi iz Jugoslavije…
No, od tad su se, kako je i sama priznala, okolnosti u ovoj zemlji prilično promenile za one koji vrede, naročito u svetu muzike:
– Dok se „preko kolena“ nije prelomila odluka u misterioznim krugovima da moja pesma više nije važna – na ekrane su vrtoglavo dospele našminkane lutke bez sluha, a publika sa ukusom počela je da se bori za goli dinar. Za tu publiku sam poslednji put pevala 1995. godine na koncertu „Nada Beogradu“, koji sam sama organizovala. Mediji su ocenili da je to bio najbolji koncert protekle decenije. Ne znam, za mene je to bio poslednji. Kada sam se popela na binu letnje pozornice u Niškoj tvrđavi da primim životno priznanje, sećanje je oživelo. Videla sam u publici koja nije moja da to polako postaje. Ponovo taj strašan aplauz, koji me je začarao da pola veka držim mikrofon i pevam. U Beograd sam se vratila srećna. Moj glas je ostao sačuvan. Hvala svima, sada kažem. To je bilo sve od Nade Knežević…
Bonus video:Aleksandar Simić i Maks Kočetov
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare