Vlastina priča (5): Družio sam se sa Radmilovićem i Đuzom

"U bife Ateljea 212 sam počeo da dolazim kad su svi iz Beogradskog dramskog pozorišta bežali negde. Bio je kraj šezdesetih i početak sedamdesetih godina", počeo je Vlasta priču jednog popodneva u istom tom bifeu Ateljea 212, na takozvanom "F odelenju", koje je ukrašeno fotografijama njegovih prijatelja i ispisnika."Ne znam čija je to ideja bila, ali vlast je htela da objedini BDP sa Terazijskom scenom i da se sve to zove Savremeno pozorište. Glumci koji sa Terazija odlazili su gore da igraju predstavu, a mi smo iz Beogradskog dramskog išli na Terazije. Brzo je došlo do opšte pometnje oko načina igranja, estetike, čak i oko etike. Đuza Stojiljković, Zoran Radmilović i ja smo između ostalih u tom periodu na Terazijskoj sceni radili jedan komad koji se zvao "Šta grickaš druže?". Igrali smo mlade partizane koji su primali Čkalju u partiju, dok je partijski sekretar bio Guta Dobričanin. Vrhunac predstave je bio baš taj momenat kad Čkalja postaje komunista. Publika je mokrila od smeha, zbog čega su se spremačice u to vreme baš dosta ljutile na Gutu i Čkalju.Lepa podela, ali drugi svet. Mi tu nismo umeli da se snađemo. S druge strane, svi koji su otišli u BDP su bili dezorijentisani, jer oni nisu znali da li je predstava prošla dobro ako se publika ne smeje grohotom. Tako vam to obično bude kad neko reši da bude kreativan s pozorištem i da tumba stvari. Ubrzo su svi gledali da uhvate maglu. Zoran je već u Ateljeu 212 malo igrao, a onda je i Đuza pobegao za njim. Gore na Terazijskoj sceni smo ostali Pepi, Bosiljka Boci i ja, jer smo mi na neki način bili osuđeni da budemo na Terazijama, ali nismo se saživeli s tom scenom. Posle svojih predstava redovno sam išao u Atelje zbog Zorana i Đuze, kog sam znao još sa Akademije, jedno vreme smo bili i cimeri na Banovom brdu.U to vreme se siromašno živelo u zemlji, ali su glumci bi izdvojeni i dobijali su stanove. Niko iz Jugoslovenskog dramskog pozorišta nije stanovao dalje od Slavije. Svi su bili obezbeđeni stanom u centru grada. Tada nismo bili zadovoljni, ali kada sagledate sve, naše pozorište je tad bilo senzacija svoje vrste i gostovalo na velika vrata po celoj Evropi.Jedne večeri smo posle predstava otišli do Kluba književnika. Bilo je veće društvo, nas petorica ili šestorica. Između ostalih tu su bili Zoran Radmilović, Đuza Stojiljković i jedan dramski pisac kog ne smem da imenujem. U to vreme ja sam vozio motor s prikolicom, kao iz nemačkih filmova, pa sam ga parkirao ispred Kluba književnika.Bilo je oko 6 ujutro kad su nas izbacili napolje. Hteli su ljudi da čiste, a mi smo bili onako dobro napareni. Pošteno. Đuza je odmah seo napred. 'Ja ću da vozim!', rekao je značajno. Nije vozio. Nekako smo ga namolili. Ostali su se spakovali na tu prikolicu nekako. Na nosač za kofere smo prebacili prijatelja dramaturga, sa sve njegovim dragocenim papirima, od kojih se cele noći nije odvajao. On je stalno nosio tekstove sa sobom, a pošto je on bio mnogo pijan, mi smo ga utovarili sa sve tim njegovim delima. Nisam ni upalio motor, Zoran je počeo da peva punim glasom. U to vreme je saobraćaj još uvek regulisala milicija. Očekivao sam da nagrabusimo čim smo se iz Francuske ulice popeli na Trg, ali se to nije desilo. Mislili su da snimamo nešto tako nakrcani i bučni, pa su zaustavili saobraćaj da prođemo. Dao sam gas dok nas ne provale. Zoran je i dalje pevao rodoljubive pesme, a iz nosača za kofere se čulo hrkanje. Leteli su papiri.Preko Terazija tako smo došli do Igumanove palate, gde sam na ulici uočio reditelja Radoša Novakovića. Stajao je, sveže obrijan, u jutarnjoj šetnji i gledao nas kako prolazimo. Bio je komunista, ali se krstio.Zorana je to dodatno podstaklo, pa je počeo viče onim njegovim prodornim glasom: 'Glavu dajem, kraljevinu ne dajem!' A ovi svi za njim: 'Bolje pakt nego rat!' U glas. Ja kažem: 'Ne ide tako, to je naopako. Treba obratno: Bolje rat nego pakt, bolje rob nego rob!' Zoran je samo digao obrvu i nakrivio kapu. Tako smo prošli celim centrom. Išli smo u jedan bife kod Tašmajdanskog parka. Šta ćemo kući?U bifeu nismo poljubili vrata. Majstor je zaključavao, ali je batalio kad nas je video. Doneo nam je ulojanjenu jagnjetinu i piće. Stvari je trebalo da počnu da se stišavaju kad smo počeli da jedemo. Bilo je mirno jutro u Beogradu. Meni je u glavi veče počelo da popušta od hrane i odsustva buke.S druge strane kafane, sedela su dvojica i gledala svoja posla. Zoran ih je ukadrirao. On je imao običaj da proziva ljude u takvim situacijama. Nadao sam se da neće i prinosio hladni zalogaj mesa bradi kad sam ga čuo kako suflira ka njihovom stolu: 'Smoždiću te, Smoždiću te...' Jasno, Zoran je bio u svojoj fazi. Ali to je onaj trenutak kad više nije bitno u kojoj je neko fazi. Uspeo je da isprovocira jednog od dvojice. Naravno, onog krupnijeg.Brzim korakom je došao do nas i zaustavio se tačno iznad Đuze i Zorana Radmilovića. Obrijan, u beloj košuli, širok kao vrata. Mi ga gledamo, čekamo da nešto kaže. Gledajući na nas trojicu s visine, raširio je ramena i udahnuo je duboko, onako punim plućima, do te mere da su mu dva dugmeta s košulje popucala i pala na limeni astal pred nama. Bokser znači, divota. Kaže: 'Simin, prvak Jugoslavije!' Đuza uze da skuplja one dugmiće. 'Dobro', reče Zoran i iskoči iz stolice, kao iz puške. 'Di ćeš?' Kaže Zoki: 'Ne volim da me biju dok sedim', rekao je i elegantno se okrenuo ka njemu kao da ga poziva da igraju valcer".