Vladimir Paskaljević: Hteo sam da odem bilo gde

Rođen je 1974. u Nišu. Diplomirao je filmsku i TV režiju na Fakultetu dramskih umenosti u Beogradu a magistrirao filmsku produkciju na Jork (York) univerzitetu u Torontu. Za kratki studentski film “Delfini su sisari” dobio je priznanje međunarodnog udruženja kritičara FIPRESCI u Montrealu 1997. godine. Napisao je, režirao i montirao film "Đavolja varoš”, koji je učestvovao na festivalima u Karlovim Varima, Montrealu, Roterdamu, Palm Springsu... Režirao je i TV dramu "Sestre" koja je dobila tri glavne glumačke nagrade u Nišu 2011. Napisao je roman i pozorišni komad "Preterano nasledstvo“ za Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu.Montirao je igrani film “Kako je Hari postao drvo”, koji je premijerno prikazan na festivalu u Veneciji. Autor je scenarija za film "Optimisti”, koji je premijerno prikazan na Toronto International Film festivalu i osvojio nekoliko priznanja. Oba filma je režirao njegov otac Goran Paskaljević, koji je nedavno preminuo.Vladimir živi u Kanadi od 2012. godine. Njegov master rad “Absence Is Present” („Odsutnost je prisutna“) proglašen je najboljim studentskim filmom u Kanadi. Predaje filmsku umetnost na univerzitetima York, Toronto Film School, Wilfrid Laurier i Lakehead u Torontu.Šta je to što je na temu Jasenovca ostalo nedorečeno?- O Jasenovcu je dosta napisano i snimljeno, međutim, kada sam hteo da se upoznam sa njegovim istorijatom, shvatio sam da koliko god knjiga ima, uglavnom svaka priča svoju priču. Dosta literature je "raštrkano", jedan deo spada u politikanstvo i revizionizam, a ima i dosta dezinformacija. Jasenovac je jedini logor u Evropi koji je do temelja uništen posle rata, cigla po cigla, a slična sudbina je stigla i artefakte iz njega. Uništavanje je odavno prešlo u domen sećanja, a to i žrtve vređa. Najvredniji su iskazi i biografije preživelih. Iz tog razloga sam prošle godine doputovao, s idejom da pronađem preživele logoraše i snimim njihova sećanja. Poneo sam onu istu kameru koja nije stigla da snimi mog dedu.

Kako ste zamislili svoj dokumentarac?- U prvom delu filma želim da prikažem kako se gledalo na Jasenovac pod raznim režimima. U drugom delu bi trebalo da budu autentične izjave, sećanja preživelih logoraša koji su tada uglavnom bili deca od 7 do 12 godina. Radim u stilu refleksivnog dokumentarca koji prati sam proces ovog istraživanja. Ovakvi filmovi se rade uglavnom kada je do informacija i subjekata teško doći. Danas se generalno u svetu smatra da je zahvaljujući tehnologiji, koja je postala dostupna, živimo u zlatno doba dokumentarizma. Drugim rečima, dobar dokumentarni film može ne samo lakše da se snimi, nego i da se plasira do masovne publike. Jugoslavija je nekad imala fantastičan dokumentarizam, a sada imamo samo dobar teren za njega.Postoji li interesovanje u svetu, konkretno Kanadi, za temu kao što je Jasenovac?- Tema Holokausta i njegovog poricanja uvek je u žiži interesovanja. Revizionizam se u Kanadi ne smatra nužno lošim, ovde se revidira kolonijalna prošlost i istorijski evrocentrizam. Svi, pogotovo akademci, gledaju na taj period kao na veliku sramotu. Postoji tanka linija između revizionizma i negacionizma.Ovaj film će biti vaš rediteljski povratak u našu kinematografiju. Šta je bilo presudno da rešite da odete iz Srbije?- Posle višestruko nagrađivanog kratkog studentskog filma "Delfini su sisari", narednih 12 godina nisam uspeo da dobijem finansijsku podršku ni za jedan projekat. Imam 23 odbijenice iz srpskih i beogradskih fondova. Stvar je u tome da ako ne dobijete inicijalnu podršku Filmskog centra ili Ministarstva kulture, onda ne možete da ulazite ni u koprodukcije, a samim tim ne interesujete ni festivale koje države finansiraju da bi prikazale filmove za čije su snimanje dale novac. Kod nas je uobičajeno da reditelj jedne godine snima film, a iduće radi u komisiji za dodelu sredstava, pa da onda dodeli onom ko je njemu dao ranije. Dakle, sve se vrti oko istih ljudi. Sada sam konkurisao za dokumentarac, tamo se niko ne gura jer je u igri mnogo manje para nego za igrani film. I zahvalan sam do neba, jer ću moći lepo da završim projekat i da pokrijem troškove putovanja do Hrvatske, Bosne i Izraela.

Zašto ste odabrali Kanadu?- U jednom trenutku sam hteo da odem apsolutno bilo gde, čak sam razmatrao i Albaniju i Hrvatsku kao opcije. U Australiji su tada primali samo programere i petrohemičare. I onda se Kanada otvorila kao opcija jer je bila jedina država koja je primala imigrante sa strukom i ja sam uskočio u taj brod. Nisam imao apsolutno nikakva očekivanja, osim da preživim dan. Bio sam spreman da vozim kamion, snimam svadbe, samo mi je bila bitna zarada i preživljavanje.Da li je teško kada sa već uspešnom karijerom krećete od nule?- U početku sam stvarno radio sve i svašta. Radio sam i dok sam studirao, i svaki dan sam sebi postavljao pitanje u metrou kad bih se vraćao kući da li sam najsiromašniji u celom vagonu pošto sam nosio jednu jaknu i isti par cipela tri godine. U jednom trenutku sam smislio da slikam svadbe u trodimenzionalnoj (3D) tehnologiji da bih prodro na tržište. Ideja mi se rodila tako što sam to učio na master studijama gde sam napravio jedan kratak 3D film. Tako da ću ostati u istoriji upamćen kao prvi čovek koji je snimio 3D film na srpskohrvatskom, i kao prvi koji je na tlu Amerike snimao 3D svadbe. Svi su mislili da sam lud što to radim s obzirom na to da imam nagrađivane igrane filmove. Ali, meni je bio potreban novac i da ne uživam u poziranju kao klošar poput mnogih umetnika.

I, da li je vredelo?- Kanada je sasvim OK, pitoma verzija Amerike, sa socijalnim programom. Volim njenu prirodu i etničku raznolikost. Ovde su mi prijatelji iz svih krajeva eks Jugoslavije, kao i iz celog sveta. Čovek može svašta da nauči.Posle mastera sam počeo da predajem u Nju Brunsviku, prilično daleko, pa sam posle prve godine rizikovao sve i vratio se u Toronto. Srećom, dobio sam da predajem jedan predmet i u Torontskoj filmskoj školi. Milan Andrijašević, naš reditelj, pozvao me da radim kao asistent režije na jednoj seriji koja se sada prikazuje na Netfliksu. I krenulo je. U Torontu se sad snima najviše tih serija više nego u Los Anđelesu. On je postao ogromna fabrika audiovizuelnog sadržaja. Imam čak i firmu za produkciju, ali sam trenutno smanjio proizvodnju jer ne stižem da radim više stvari u isto vreme a više zaradim predavajući na univerzitetima. U proizvodnji američkih sadržaja je mnogo veliki stres, đipa se na nogama po 12-15 sati dnevno, a ja više nisam u godinama kad mi zdravlje nije bitno. Prava industrija, jedino što vas ne teraju da nosite pelene kao po srpskim fabrikama.Kako se život sada odvija u Kanadi u vreme pandemije?- Toronto ima iskustva još od prvog sarsa, tako da je počelo blagovremeno sa zatvaranjima, ali koja nikad nisu bila drastična kao recimo u Srbiji ili Kini. Nikad nije bilo zabranjeno kretanje ulicom. Ponovo su uvedene zabrane okupljanja po kućama i restoranima na četiri nedelje. Sva predavanja su onlajn, kao i dobar deo privrede i socijalnih aktivnosti. Tako da stanovnicima Kanade nije mnogo teško palo sve ovo, štaviše, neki su radosno dočekali da ne moraju više da gledaju žive ljude, već samo avatare po društvenim mrežama. Postoji i jak pokret koji traži da maske ostanu zbog higijene i preventive i posle kovida, čega se potpuno užasavam. Srećom, dobar deo Kanade je svestan koliko u ovom ratu protiv ovog virusa gubimo ljudskost, tako da videćemo u šta će se sve pretvoriti.

Po čemu pamtite oca?- Voleo je da putuje, da kupuje dobro vreme a ne da kupuje dobre stvari, jer je bio svestan da je život kratak. Putovanja, druženja, dobro vino i hrana, to je bio on. Nije ga interesovalo koja kola vozi, niti šta oblači. Više ga je zanimalo gde se tim kolima ide, i ko i kako kuva i najvažnije mu je bilo s kim sedi za stolom. Nisu ga privlačile ni nekretnine, nego pokret. Kada je u jednom trenutku osetio da kuća koju je sagradio ima njega a ne on nju, prodao ju je.https://www.youtube.com/watch?v=0lB0XKqfGN0