Ja sam Mencla upoznao još kada sam studirao u Pragu, sticajem nekih okolnosti. Imali smo iste prijatelje i veoma sam voleo njegove filmove, pre svega njegov humor. On je bio oskarovac, a ja student režije, ali smo se družili i često pili pivo zejedno, prisetio se reditelj Goran Paskaljević velikog sineaste Jiržija Mencla, koji je preminuo 5. septembra.
Paskaljevića pronalazimo u Parizu, za koji kaže da je „bal pod maskama“, gde se striktno poštuju mere i primenjuju rigorozne kazne.
Vest o Menclovoj smrti ga nije iznenadila, pošto je znao da je slavni reditelj i nekadašnji profesor FAMU teško bolestan već duže vreme.
– Kada sam bio u Pragu pre tri godine, unuk mog profesora, reditelja, oskarovca Elmara Klosa, odveo me je na piće i rekao mi je da je Mencl teško bolestan, da je u bolnici, da ne može ni da govori tako da sam nažalost podsvesno bio spreman da će ovakva vest stići. Nisu mi dozvolili da ga obiđem tada i baš mi je bilo žao kada sam čuo da je umro – kaže Paskaljević, bivši student čuvene češke akademije FAMU.
Paskaljević je i svoj film „Varljivo leto ’68“ posvetio Menclu.
– Čak sam parafrazirao naziv njegovog filma „Hirovito leto“. Ispričao sam mu to i on tražio da mu pošaljem video kasetu. Kada smo pre sedam godina bili zajedno u Indiji, na velikom festivalu u Goi – on je tada imao restrospektivu, a ja sam bio predsednik žirija – grdno je nahvalio film. Ja sam mu rekao: „Ti to hvališ zato što sam ga tebi posvetio“. Tada sam ga poslednji put video – govori nam Paskaljević.
Mencl je, naglašava priznati srpski reditelj, bio „ono što se zove češki film“, sa izvanrednim smislom za humor i ironičan „koliko treba“.
– U druženju je bio vrlo prisan i drag čovek. Sa njim smo se uvek puno smejali. Ne volim mnogo da govorim povodom smrti prijatelja, jer uvek osećam da ne mogu dovoljno da izrazim koliko mi je teško kada neko ode i kada znam da ga više neću sresti – iskren je Paskaljević i dodaje da je Mencl jako voleo Srbiju.
Na pitanje u kojoj meri je češki sineasta uticao na njega, odgovara:
– Na mene je najveći uticaj imao Žika Pavlović. On je pravio te opore, mračne filmove, ali izuzetno humane. I moji prvi filmovi liče na njegove, ali sam u njih ubacivao taj humor koji sam pokupio u Pragu, iz češke škole, a najviše od Mencla. Tako da su to dva reditelja koja su na mene najviše uticala – Žika i Mencl.
Reditelj kultnih ostvarenja “Poseban tretman”, “Varljivo leto ’68”, “Bure baruta”, “Čuvar plaže u zimskom period”, “Poseban tretman” nedavno je dobio i nagradu „Živojin Žika Pavlović“, koju dodeljuje Leskovački internacionalni festival filmske režije (LIFFE) za afirmaciju regionalne filmske umetnosti u svetu.
– Pošto sam u Parizu do kraja meseca, neću moći da odem Leskovac i primim nagradu. Moram da ostanem u Parizu i da rešim neke probleme, a sada je nemoguće sesti u avion i brzo se vratiti zbog kovida, testiranja. Rekao sam Darku Bajiću (umetnički direktor festivala, prim.aut) da neću moći da budem u Leskovcu, ali poslaću im ja neki filmčić, koji ću snimiti, neki pozdrav – navodi Goran Paskaljević.
Istaknuti reditelj je nedelju dana u Parizu i bez obzira što ima francuski pasoš, nije mu bilo lako da dođe do Francuske u uslovima epidemije.
– Pošto ja imam dvojno državljanstvo, a supruga je Francuskinja morali su da nas puste. Međutim, pošto dolazimo iz Srbije, morali smo da se testiramo da bismo izbegli karantin od 14 dana – kaže Paskaljević.
Za testiranje čekali su ispred Torlaka od četiri sata ujutru.
– Ja sam čovek koji čeka redove. Ne koristim poznanstva. Padala je neka kišurina, jezivo. Jedva smo dobili papir, a već kupili avionske karte – govori slavni reditelj.
A Pariz, primećuje, čudno izgleda ovih dana.
– Ceo Pariz je pod maskama. Maske ne nose samo biciklisti, oni koji džogiraju i deca mlađa od 12 godina. Svi ostali su bal pod maskama. Ukoliko ne nosite masku, policajci u civilu vas zaustave na ulici i odmah bez milosti naplaćuju kaznu 135 evra – navodi Paskaljević.
Kazne, dodaje, idu i do 1.000 evra.
– U Francusku moraju da me puste sa francuskim pasošem, ali me testiraju na licu mesta, ne plaćam, i moram u kući da čekam rezultat. Za to vreme ne smem da izađem iz kuće. Ako izađem i uhvate me, kazna je 1.000 evra. Tako da nismo ni mi najgori – kaže uz smeh.
Paskaljevićev poslednji film ”Uprkos magli”, snimljen u Italiji, premijerno je prikazan u Glavnom program ovogodišnjeg 48. Festa, a za kraj marta, početak aprila planira snimanje novog ostvarenja “Mačiji krik”, inspirisanog istinitim životnim pričama, ponajviše borbom Zorana Živanovića iz Kragujevca da dobije na čuvanje svoju unuku koju su svi odbacili pošto je rođena sa retkom i neizlečivom bolešću.
Kako nam je ranije u intervjuu rekao, Zoranova istrajnost, srčanost i optimizam uprkos neljudskim postupcima njegovog okruženja, potpuno su ga fascinirali.
To će biti prvi film koji posle osam godina snima u Srbiji, ali još uvek nije siguran kako će se sve odvijati zbog epidemije.
– Pomerio sam snimanje, a ne znam ni sam kada ću. Kako snimati u ovim uslovima? Ja recimo imam u filmu veselje gde se ljudi ljube, čestitaju dete i ta scena mora da bude spontana. Kako to da napravite, a da budete sigurni da se nešto ne desi? Ne znam – primećuje Goran Paskaljević.
U međuvremenu u Parizu će nadgledati restauraciju svog filma „Bure baruta“ iz 1998.
– To je srpsko-francuski film i sada su Francuzi odlučili da naprave novu kopiju. Žele da ga sačuvaju i vrate u distribuciju. Smatraju ga vrednim i ja moram da sedim ovde da odredim svetlo – napominje Paskaljević.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar