0
Od svih masterklasova u okviru 31. Sarajevo film festivala ubedljivo najveće interesovanje vladalo je za onaj američkog glumca Vilema Defoa. Karte su bile rasprodate još na početku festivala, a sala Bosanskog kulturnog centra bila je jutros krcata. Ne samo da nije bilo nijednog slobodnog mesta, već su poštovaoci lika i dela Defoa, stajali više od sat i po vremena upijajući svaku reč velikog glumca.
UNIQA je glavni sponzor i zvanično osiguranje Sarajevo Film Festivala.
Masterklas, koji je vodio Nil Jang, otvoren je klipom iz filma „Nosferatu“, da bi onda, pozdravljen salvama aplauza, na scenu izašao Defo. Prisetio se kako je došao u Sarajevo prvi put posle tačno 25 godina:
– Kada sam prvi put došao u Sarajevo, bilo je to nedugo posle rata. Sarajevo je tada bilo drugačije nego sad. Mnogo se grad promenio. A festival je i tada i sad – fantastičan. Družio sam se onomad sa Stivom Bušemijem, kog znam još iz vremena kada je bio vatrogasac u Njujorku, a ne glumac (smeh), i s rediteljem Majkom Lijem koji je šarmantan tek kad ga upoznaš. Bilo je to davno, ali divno…
A potom se Defo vratio na svoje odrastanje, početke… Odrastao je u Viskonsinu, na američkom Midvestu, otac mu je bio doktor, a majka medicinska sestra.
– Odrastao sam u gradu od oko 50 hiljada stanovnika, koji je bio konzervativan. Zanimljivo je da je u to vreme politički bio progresivan, ali socijalno ne. Bio je to dobar način za razvoj, odrastane. Ali, onda sam počeo da čitam u novinama o stvarima koji se dešavaju u Njujorku i svetu i shvatio da tamo želim da budem, a ne u Viskonsinu. No, nisam znao nijednog umetnika ili glumca, jer od oca doktora i majke sestre bilo je prirodno da se otisnem u medicinu. Sva moja braća i sestre odabrali su taj put.
0
0
0
No, već je s 13 godina debitovao u teatru, i iako se slabo razumeo u pozorište, i umetnost uopšte, ostala je jedna kritika iz lokalnog medija u kojoj je stajalo: „Ovaj mladić ima budućnost“. I već sedamdesetih godina 20. veka obreo se u Njujorku, o kom je toliko čitao. Živeo je u istom kraju u kojem i silni umetnici, od Raušenberga, do Koena. Ubrzo je postao deo pozorišne trupe koja je rušila tradicionalne uzuse teatra i u njoj je proveo čitavih 27 godina.
– Bila je to kompanija koju su, uglavnom, činili glumcima koji nisu bili školovani. Grad je u to doba bio u lošem stanju. Stopa kriminala je bila visoka, ekonomija je posrtala, ali opet me je dolazak u Nujork radikalizovao. U to vreme bilo je mnogo ljudi koji se nisu školovali da bi se bavili umetnošću. Radili su to iz ljubavi. Nikada nisu imali na umu karijeru, već je njihov rad bio izraz mladosti. Niko nije mislio o budućnosti, o tome šta donosi sutra i bilo je divno biti deo toga. Radili smo po ceo dan, probali, i izvodili ono što smo navežbali odmah – uveče. To me je naučilo da ne čekam, da me razmišljanje ne paralizuje. Bio je to odličan trening. Osim toga u našoj trupi tehničari i glumci bili su tretirani jednako. Družeći se s tehničarima mnogo sam naučio a to mi je kasnije koristilo na filmu, jer sam naučio kako da savladam kameru, i da je se ne plašim – setio se Defo.
Glumu je, dok je bio u pozorištu, poistovećivao samo s teatrom.
– I u jednom komadu gledala me je Ketrin Bigelou i pozvala da glumim u njenom filmu. A ja nisam ništa znao o filmu. Zvao sam tad prijatelje da imi objasne kakva je to vrsta posla u odnosu na teatar, koliko para treba da tražim – nasmejao je sve glumac.
Kad je već pomenuo novac, istakao je i kako, i kada nije bio poznat, nikada nije toliko hajao za novac:
– Nije me nikada brinulo kako ću platiti račune ili stanarinu. Nikada nisam brinuo o novcu. Znate, ne sećam se ugovora koje sam potpisivao za filmove, niti koliko sam novca dobijao, a uradio sam mnogo filmova. I opet sećam se samo filmova, a ne love. U stvari sećam se jednog honorara, iznosio je – 10.000 dolara.
I taj debi na velikom platnu u ostvarenju „The Loveless“ iz 1981. doveo je Defoa do sledeće role u „Vatrenim ulicama“ Voltera Hila, a 1986. biva prvi put nominovan za Oskara za ulogu u „Vodu smrti“ Olivera Stouna:
– U toj ulozi, u kojoj moj junak umire, imao sam zadatak da pobegnem od života. Bio je to moćan osećaj. Mislim da je ta scena umiranja ikonična – ocenio je, nakon što je odgledao insert, a onda je napravio razliku između posla reditelja, u kom se okušao, i glumca:
– Ponekad reditelji vide samo ono što je njihova vizija i ništa drugo. Ali radost je ići ka nečijoj viziji, jer ti pruža prostor da izazoveš sebe, da budeš fleksibilan, da se oslobodiš svojih preferenci. Kao glumac možeš da radiš prilično misteriozno, čak ponekad da budeš i neodgovoran, a kad si reditelj za to nema šanse. A i nisam takva ličnost da bih mogao da namećem svoju viziju. Najbolje stvari, po meni, dolaze onda kad si u neznanju. Kao glumac pomalo si zaštićen, i onda ti to otvara prostor da se igraš sa svojim mogućnostima.
Jedan od naslova koji je obeležio karijeru Defoa jeste „Poslednje Hristovo iskušenje“ Martina Skorsezea:
– Skorseze me je zvao na večeru i rekao da mi da ima ulogu za mene. A pre nego što me je pozvao, radio je kasting dugo vremena, i pričao je s mnogo glumaca. Kad smo seli, pitao sam ga koju mi ulogu nudi. A on mi kaže – Isusa Hrista. Mislio sam da će biti malo čudno da igram u filmu o Isusu, i još Hrista. Međutim, Skorseze mi je sugerisao mi je da ćemo se ugledati na Pazolinijevo „Jevanđelje po Mateju“. I tek onda sam shvatio da to neće biti čudna, već divna uloga, jer treba da dočaram ono ljudsko u Isusu. I to mi je i danas jedna od mojih najdražih uloga, jer smo imali malo resursa, snimali smo u Maroku, maltene bez novca, veoma brzo. Dakle, nije nas ometao ništa što obično može da ometa velike filmove, svi ti elementi spektakla. Lepota filma je bila u toj jednostavnosti – ukazao je Defo, dodavši kako je za tu rolu morao da se oslobodi svih onih pritisaka koje podrazumeva rola Isusa Hrista. A prisetio se i kontroverzi koje je film izazvao:
– Skosreze je tada pričao s papom i on mu je rekao, pre nego što je izašao film: „Bog je montažer“. A sve te osude kojima smo bili izloženi posle premijere bile su čisto politička stvar, gurala je kontroverze desnica. Pa ljudi koji nikada nisu pogledali film žalili su se. Smetalo im je što Isus živi normalan život, što ima seks… A svi ti protesti zbog filma pretvorili su se i u antisemitizam, povezivani su Jevreji, Holivud. Bio sam šokiran jer je u to doba bilo toliko nasilnih filmova, a ovde imamo naslov koji se obraća vernicima, pa čak i da je pogrešan, opet je to bio naš iskreni pokušaj.
Prisetio se na masterklasu i umetnika koji su nedavno otišli, poput Džina Hekmana i Dejvida Linča. Za Hekmana je kazao da je bio divan spram njega, iako je umeo da bude veoma težak čovek. No, imao je razlog za to. Prosto, nije voleo budale, kazao je Defo, a onda se setio snimanja filma Dejvida Linča „Divlji u srcu“:
– Ah, uživao sam radeći tu ulogu Bobija Perua. U scenariju je stajalo da Bobi ima kvarne, ružne zube. Ali, Dejvid me je naterao da odem kod zubara i da stavim još jedne, „pokvarene“ zube preko svojih. Kad mi ih je stomatolog namestio, nisam mogao da zatvorim usta. I koliko god da sam u početku mislio da je to suludo, osetio sam se drugačije s tim zubima, odmah sam počeo da se češem, i rodila se uloga. Nekada neka spoljna stvar otvori tvoju imaginaciju, kao da ti više nisi tu, i možeš da uradiš sve. Zadivljen si! Za rolu Bobija se sve nekako povezalo. Ta uloga i danas ima svoj život i lepo je kad se to desi – kazao je Defo, navevši i da je Linč bio krajnje nekonvencionalan.
– Tako je i režirao. Veoma je bio opušten. Ponekad bi na setu govorio neke apstraktne stvari, tipa: Sad si zelen, a onda postaješ braon (smeh)… A znate šta se desilo posle tog filma. Pa, moj otac koji je bio konzervativan, rekao mi je da mu je moja najbolja uloga ona kad igram silovatelja kod Linča.
Govorio je i o plodnoj saradnji s Abelom Ferarom, s kojim je snimio filmove „Sibir“, „Tomasso“, „Pazolini“… Ali i one s Polom Šrederom u ostvarenjima „Light Sleeper“ ili „Card Counter“:
– Veoma su različiti reditelji. S Abelom sam mnogo radio, i naš odnos je toliko ličan da više ne znamo ko je reditelj, a ko glumac. Abel je veoma fluidan, voli da snima, otvoren je za spontanost. Za jedan od filmova sve što mi je rekao bilo je – improvizuj. A upoznao sam ga davnih dana u Njujorku, i tad je bio u lošem stanju, ali je uspeo da se očisti od poroka. S druge strane, Pol insistira na scenariju, uvek radi sa skromnim budžetom, pun je ideja, i dobar je pisac. Ali i on pušta glumce. Jednom, kad smo snimali, bukvalno nije progovorio sa mnom. I kada se približio kraj snimanja, samo je izustio – Hej, klinac, radiš dobro!
A drugu nominaciju za Oskara dobio je rolu u Meridžovom filmu „Senke vampira“.
– Kada sam spremao ulogu kopirao sam pomalo Murnaovog „Nosferatua“. Nema ničeg pogrešnog u kopiranju. Ali, dočaravanju uloge je mnogo doprinela maska. Jer, s ekstremnom maskom, teškom šminkom, kostimom pokrene se nešto u tvojoj imaginaciji – priznao je Defo koji je prošle godine zaigrao u rimejku „Nosferatua“ pod rediteljskom palicom Roberta Egersa, s kojim je je prvi put sarađivao 2019. u horor ostvarenju „Svetionik“. Egersa je sam kontaktirao.
– Video sam neka njegova ostvarenja i privukao me je njegov način rada. Slično je bilo i sa Šonom Bejkerom. Ima neobičan pristup stvaranju. U svojim filmovima ne voli da radi s profesionalnim glumcima. Meni je to iskustvo rada na „Projektu Florida“ bilo dragoceno, jer naturščici nemaju ego, prirodniji su od glumaca. Možeš da se oslobodiš svojih ustaljenih impulsa kada radiš s naturščicima.
Vratio se ponovo na Egersa i film „Svetionik“, s obzirom da su ga snimali u uslovima koji mu nikako nisu prijali – na visini, i po velikoj hladnoći:
– Bilo je to strašno iskustvo. Ali kada je potreba da uradiš nešto ekstremno, moraš. I to nikada pre nisam iskusio, da po ciči zimi ležim u „grobu“ i gutam zemlju. Ali, tokom čitave karijere tragam za tim momentima koji omogućavaju transformaciju, koji dovode do oslobođenja. Uvek se nadam da, ako to radim na iskren način, da će i publika to prepoznati. Najveća snaga filma jeste u tome što može da nas odvede na mesta koja nismo mogli da zamislimo. Zašto radim bolne stvari? Jer se na kraju isplate!
Svakom poslu, nastavio je, pristupa bez očekivanja. Ako previše očekuješ, čeka te mizerija, smatra glumac. Odigrao je u karijeri stotinak uloga, no nije rad da izdvaja role. Ako bi baš morao, onda bi to bile dve, što je ovako objasnio:
– Omiljene uloge ti ne pomažu, jer pokušavaš onda da ih ponoviš. A treba uvek biti drugačiji. Ali, možda bi to bila uloga Isusa Hrista, jer je bila tako zahtevna. Kad smo završili snimanje, bio sam gotov. I još jedna, ona Vinsenta van Goga. Obe uloge su me naučile kako na drugačiji način da pristupim glumi. Kada sam radio „At Eternity’s Gate“ s Džulijanom Šnabelom ta kombinacija Van Gogovih slika, pisama, to snimanje u prirodi, kreirala je neponovljivu situaciju. Zaboravite na ono sranje da je Van Gog bio lud. Ako ikada poželite da budete inspirisani, ne morate ak ni njegove slike da pogledate, samo pročitajte njegova pisma – sugerisao je Vilem Defo.
Vilem Defo je krajem jula proslavio 70. rođendan. No, izgleda sjajno, primetili su mnogi na masterklasu, na šta je uzvratio:
– A šta sad da kažem na to (smeh).
Čovek koji je ranoranilac, koji svakog jutra radi jogu i zdravo se hrani osvrnuo se i na taj svoj poveliki rođendan, naročito s obzirom da će večeras premijerno u regionu biti viđen film „Birthday Party“:
– Kada ostarimo kažemo sebi – kako se ovo desilo? Znate, kada sam poslednji put pravio veliku žurku za rođendan, bio sam u svojim tridesetim godina. Jedino se tog rođendana sećam, a nije da sam u međuvremenu bio pijan (smeh). Vreme samo ide, ide, leti, leti i onda bum – imaš 70!
I na kraju inspirativnog masterklasa Vilem Defo se zahvalio silnoj publici, poručivši:
– Tako ste topli. Učinili ste da se osećam više nego dobrodošli.
A potom je ogromnom broju oduševljenih poštovalaca, mimo svih protokola, potpisivao autograme, sopstvene fotografije, slikao se s njima. Organizatori su mu nekoliko puta skrenuli pažnju da je „vreme da se krene“, ali Vilem Defo bi im samo poručio:
– Neka, pustite me, još samo malo…
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare