0
Umetnost je govno. Sve se svodi na isto, bilo da neko brblja gluposti, ili veliča sonete Petrarke, Šekspira, Rilkea, bilo da delje đonove ili rezbari Bogorodice. Ubijanje se nastavlja, profitiranje se nastavlja, glad se nastavlja, laž se nastavlja: čemu onda umetnost, rekao je jednom prilikom Peđa Vranešević, koji je danas preminuo.
– Umetnost zapravo ne postoji. To je izmišljotina – bio je odsečan Predrag Peđa Vranešević, koji je umro danas u 76. godini, kada je 2013. razgovarao za „Vreme“ sa Sašom Rakezićem Zografom.
Bila je za čoveka, koji je iza sebe ostavio toliko veliki trag kako na muzičkoj, tako i u teatarskoj, filmskoj sceni, pa i na televiziji, uvreda reći za svakog da je umetnik, što je ovako obrazložio:
– Jedan prijatelj me je zavitlavao da je Aca Lukas moj kolega, umetnik. Ja sam odgovorio da je to tačno, mi smo isto, Aca Lukas i ja. I moja koleginica Jelena Karleuša – mi smo isto. Jedino se razlikujemo po tome što će se njihova muzika naći na ringfonu mobilnih telefona, a „Nemu zemlju“ je videlo nekoliko stotina posvećenih posetilaca…
Sećajući se rok opere „Fabrike radnicima/ Crna metalurgija“, koju je zajedno sa Želimirom Žilnikom napisao davne 1971. godine, govorio je Zografu da je to bilo kada je završio komponovanje za nagrađivani film Karpa Aćimovića Godine „Zdravi ljudi za razonodu“:
– Ubrzo nakon toga sreo sam Žilnika, koji mi je predložio da radimo scenario za rok operu pod radnim naslovom Crna metalurgija. Za svega par meseci završili smo delo koje ćemo potom nazvati slet-opera „Fabrike radnicima“. Otkud mu je palo na pamet da sve to radimo, nemam pojma. Mislim da su njegovi motivi bili višak testosterona i energija koju je negde morao da ispolji. Dok smo radili u njegovoj kući, često se dešavalo da ja ostanem da spavam ispod njegovog klavira, a on izađe da istrči dva kilometra! U jednom intervjuu je rekao da sam ja njegov najbolji prijatelj, a ja ne znam ko je on zapravo…
Stalno je bio, kako je priznao, u nekom sukobu s državom… O tome, kako je istakao, svedoči i refren iz „Fabrike radnicima“:
„Ja nikog nemam, samo moju staru majku, Druga Tita i Jovanku, i vlažan stan“…
Kada je Dušan Makavejev to čuo, sa slušalicama na glavi im je pokazao ruke u lisicama, dodajući: „Ovo je za pet godina zatvora“. Ali, opet Vranešeić je u intervjuu izgovorio i ovo:
– U svakom slučaju, za vreme Tita se znalo šta je to što je bilo preferirano – ozbiljna muzika, nešto malo džeza, rokenrol (ako je moguće što više blizak šlagerima, al može i čist rokenrol), a narodna muzika tamo gde joj je mesto – u kafani. Potpuno se slažem sa Žikom Pavlovićem da je Titovo doba bilo Periklovo doba kulture južnoslovenskih naroda!
Govoreći o grupi KOD sećao se da su Slobodan Tišma, Miroslav Mandić, Branko Andrić Andrla i još nekolicina njih bili mišljenja da je „manje više“.
– Verovali smo da je konceptualna umetnost bila pobuna protiv galerijske umetnosti, pobuna protiv komercijalizacije. Konačno, moje okretanje rokenrolu je došlo iz te pobune. Tek zahvaljujući Žilniku, koji je tome pridodao političku konotaciju, grupa KOD je dobila na značaju. Inače, ta konceptualna umetnost ti je bre čista dosada (opšti smeh)! Žilnik nas je stalno ganjao da pravimo skandale.
A sve se završilo, kako je podsetio, time što su nekio od njih dospeli zatvora:
– Kao Miroslav Mandić i Slavko Bogdanović… Ne znam i ne želim da znam ko su bili ljudi koji su nas cinkarili. Stvar je u tome da Služba, bila ona američka, sovjetska, severnokorejska, japanska ili da ne nabrajam dalje, mora sebi da izmisli posao. Ako posla nema, moraju negde da ga nađu! A naš rad u konceptualnoj umetnosti je trebalo da bude krunisan stvaranjem jedne velike anarhističke komune….
Veliku ispovest Zografu je zaključio ovim rečima:
– Čovekov život sam po sebi je tragedija – glavni junak uvek umire na kraju!
Bonus video:
Glas, dirka, bas