Uliks Fehmiu iz Njujorka: Kad mi se srce prvi put steglo

Četvrtak 12. MartOko 2.30 posle ponoći, Branka ulazi u našu sobu sa telefonom u ruci i šapuće: “Bane je, kaže da vas probudim”. U potpunoj komi, uzimam telefon, srce mi lupa trista na sat, znam da je neki belaj, samo ne znam koji. Bane je moj drug iz detinjstva i partner u svim poslovima u Njujorku.Kaže: “Gledam tv, Tramp je sad najavio da se ukidaju letovi iz Evrope za Ameriku”.Naš povratak za Njujork je planiran za subotu, dva dana kasnije. Zovem Air Srbiju, uspevam da nas prebacim za let tog istog jutra. Snežana je već krenula da nas pakuje. Zovemo i budimo prijatelje za koje znamo da su takođe planirali da putuju u subotu.…Spakovali smo se, nismo budili Hedona koji je spavao, pozdravili sa Brankom i seli u taksi. Još je bio mrak. Svako malo mi je misao prolazila kroz glavu, opet odlazimo u sred noći, opet se neke granice zatvaraju. Nisam siguran da ovoga puta odlazak preko okeana znači odlazak na sigurnije. Ali, alternative nema, tamo je kuća, tamo nam je ćerka, tamo nam je posao. Mada nam se ćerka na treuntak poradovala da ćemo ostati u Beogradu zarobljeni do daljnjeg, dok će onasama uzivati u stanu u Njujorku!

Utorak 17. martLepo je i sunčano jutro. Otisao sam da obiđem našu radnju koja se nalazi u Plaza Hotelu između 58. i 59. ulice na Petoj aveniji. Taj ugao Pete avenije i Central Parka je nezvanično srce Njujorka. Po ovako sunčanom danu, ulice bi kipele od ljudi koji žure na posao, turista koji razgledaju grad i nervoznih vozača i saobraćajnih policajaca koji se bore sa nepodnošljivom gužvom njujorških ulica. Stojim i gledam raskrsnicu koja je okupana suncem, na kojoj nemaljudi, tu i tamo prođe neki autobus ili taxi. Slika je prelepa, a tako strašna. Vanila Sky. Silazim eskalatorom u utrobu hotela gde se nalazi Plaza Food Hall u kome je smeštena naša radnja. Hol je u polumraku, većina radnji je već zatvorena. Po prvi put mi se srce steglo.Četvrtak 2. aprilOd pre par dana Njujorčani su počeli da oko sedam sati uveče otvaraju prozore svojih stanova u kojima su zatvoreni. Da plješću, viču, zvižde u čast onih radnika koji nemaju luksuz da ostanu u kući. Prvenstveno lekarima i zdravstvenim radnicima koji trenutno rade u nemogućim uslovima.Naravno, aplauzi su upućeni i ostalim radnicima koje uglavnom i ne primećujemo, a sada nam od njih bukvalno život zavisi. Poštanskim radnicima, radnicima u samoposlugamama i apotekama, radnicima zaposlenim u javnom prevozu i svima onima koji na biciklima raznose hranu i imaju kontakt sa velikim brojem ljudi u toku jednog dana, i svima onima koji nas hrane.Sve me podseća na to kad se u Beogradu zviždalo i lupalo u šerpe u Slobino vreme, ali ovoga puta to ima potpuno drugačiji razlog. Prvih dana su ti aplauzi bili skromni, malo je ljudi izlazilo na prozore. Ali, iz dana u dan su sve jači, sve glasniji.Život se sa njujorških ulica premestio na visinu njujorških nebodera. Čuješ i vidiš svog komšiju u čiji prozor gledaš već godinama, ali ga naravno ne poznaješ i nikada ga nisi ni primetio. Sada mašemo jedni drugima, pozdravljamo se. Na čudan način nas ova izolacija približava…(Kompletan dnevnik čitajte u novom broju Nina koji je od danas na kioscima)Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram