U pozorištu se osećam kao dete u Diznilendu: Vida Davidović o praizvedbi svoje drame „Mali ratovi i kabine Zare“

Ovo je priča, kako autorka kaže za “Novu”, o anoreksiji. Zapravo, o transgeneracijskoj traumi i načinu na koji ona u porodici vodi u autodestrukciju mladih. Takođe i o nemogućnosti da se odraste, potrebi da se telo zaustavi u nameri da postane žensko (ili seksualno) i momentu u istoriji kada ratovi prestaju da se vode na frontovima i počinju da se vode u sebi, na sebi i pred ogledalom.

- Možda kao društvo nismo preboleli frontove, možda kao žene nismo prebolele obline. Ova drama je mogućnost vaskrsenja za sve koje proganjaju duhovi prošlosti i vode nevidljive frontove pred ogledalima - priča Vida, koja je rođena u Istočnom Sarajevu, školovala se u Banjaluci, a diplomirala je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, odsek Dramaturgija.

Iz Amerike, gde je trenutno na masteru iz kreativnog pisanja na Univerzitetu u Linkolnu u saveznoj državi Nebraska, došla je u Banjaluku na samo sedam dana da bi bila na praizvedbi.

Na pitanje kako je došlo do saradnje sa hrvatskim rediteljem Ivicom Buljanom, odgovara da je to plod saradnje koja se dogodila na predstavi “Idiot” u Beogradskom dramskom pozorištu.

- Pre toga smo se sprijateljili na njegovoj predstavi “U agoniji”, koja je gostovala u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Tad smo podelili istu poziciju prema netoleranciji na mizoginiju, slične kaprice i smisao za humor, i veliko razumevanje iz kojeg se rodila i ljubav i saradnja.

Dok su sarađivali na komadu, Buljan ju je, kako kaže naša sagovornica, za sve konsultovao.

- Čak i oko glumačke podele. U svojim radnim procesima sam jako opuštena i ne insistiram na autoritetu autora. Ivica je bio taj koji nije štrihovao gotovo nijednu rečenicu iz teksta. Retko se čega u svojim tekstovima tvrdoglavo držim ali, ako bih baš razmislila, možda sam insistirala na tome da se anoreksija tretira kroz odnos sa majkom. Doduše, to je i njemu bilo važno.

Spontana i prirodna, priznaje da se uoči premijere oseća malo hiperaktivno i manično.

- Potpuno sam ekstatična i jako uzbuđena. Samo što sam došla iz SAD, pa mi se sve skupilo. I ulice su mi male i ljudi su mi sitni i arogantni, a pozorište mi je ponovo važno i uzbudljivo. Kada sam gledala generalnu probu, shvatila sam da se svaki put u pozorištu osetim kao dete u Diznilendu.

U predstavi “Mali ratovi i kabine Zare” igraju Nikolina Friganović, Nataša Ivančević, Senad Milanović, Nataša Perić, Anand Čenić i Željko Erkić, kao i studenti Akademije umjetnosti Univerziteta u Banjaluci.

U autorskom timu su Robert Valtl (dramaturgija), Aleksandar Denić (scenografija), Ana Savić Gecan (kostimografija), Petar Bilbija (muzika), Sonda Trinajst (dizajn svetla), Toni Soprano Meneglejte (video).

Vida ne sedi skrštenih ruku. Piše novu dramu, a sa Gvozdenom Ilićem radi film. Još godinu dana će, zbog Fulbrajtove stipendije biti u Americi.

- Planiram da po povratku upišem doktorske studije, da mnogo pišem i da se konačno odlučim za jedan konzistentan modni stil (smeh). Sve ostalo ne može da se kontroliše.

Bonus video: Poznati hrvatski pozorišnji reditelj Ivica Buljan postavlja predstavu mlade Vide Davidović u Banjaluci