INTERVJU Vida Davidović: Najteži su ratovi pred ogledalom

Odluka žirija, u čijem sastavu su bili Spasoje Ž. Milovanović (predsednik), Mirko Demić i Dušan Petrović, bila je jednoglasna, a mlada dramaturškinja je pobedila za ostvarenje Ostvarenje “Mali ratovi i kabine Zare”.- Iskreno, bez lažne skromnosti, nisam se nadala nagradi. Ali to je malo posledica mog životnog stava, volim da ne očekujem ništa, pa da se obradujem kad dobijem ponešto ili sve. Volim da se pričuvam od razočaranja. Svejedno sam se jako iznenadila. Bila sam sa prijateljicom u prodavnici na Kopaoniku kad su mi javili i počela sam usred prodavnice zimske opreme da vrištim od sreće. Eto, toliko nisam očekivala.

Vida Davidović rođena je 1998. u Istočnom Sarajevu. Osnovnu i srednju školu završila je u Banjaluci a diplomirala je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, odsek Dramaturgija. Trenutno je na master studijama na FDU na smeru Teorija dramskih umetnosti i medija. Pisala je nekoliko predstava za decu za Pozorište lutaka „Pinokio“, asistirala na tekstu „S druge strane jastuka“ (Pozorište na Terazijama), radila adaptaciju „Don Žuana“ u režiji Marka Misirače povodom otvaranja pozorišta Teatrijum, kao i „Sna letnje noći“ za opersko izvođenje (Festival Operosa). Njeni komadi i dramatizacije izvođeni su u BITEF Teatru, Kraljevačkom pozorištu, Knjaževsko-srpski teatar, Banjalučkom teatru, festivalima… Scenaristkinja je filma "Matura u režiji" istog reditelja koji je dobio specijalnu nagradu na Festivalu kvir filma Merlinka…Koliko je važno što se tekstovi na Konkurs Sterijinog pozorja za originalni domaći dramski tekst šalju pod šifrom?- Mislim da znači dosta. Ovo su mali krugovi i skoro svačije ime se zna, pa mi je fer da bar konkursi (pogotovo za neobjavljene dramske tekstove) budu anonimni. Naravno, posle mi jedino bude smešno što uvek stavim neku potpuno nasumičnu šifru po pesmi koju u tom trenutku čujem - “On the floor” mi je bila šifra na ovom konkursu, pesma Pitbula i Dženifer Lopez. Ali, voljna sam da istrpim i to blamiranje zarad opšteg dobra (smeh).Koja je tema i ko su junaci vaše drame, stvarno neobičnog naslova?- Kada me ljudi pitaju o čemu su “Mali ratovi i kabine Zare”, uvek kažem: drama o anoreksiji. Zapravo, i nije baš. Drama je o transgeneracijskoj traumi i načinu na koji ona u porodici vodi u autodestrukciju mladih. Takođe, i o nemogućnosti da se odraste, potrebi da se telo zaustavi u nameri da postane žensko (ili seksualno) i momentu u istoriji kada ratovi prestaju da se vode na frontovima i počinju da se vode u sebi, na sebi i pred ogledalom. S tim u vezi, u “Malim ratovima i kabinama Zare” imamo dve paralelne priče. Jedna se dešava u ratu, druga u miru, jedna prati majku a druga kćerku. A, obe su u dramatis personae označene kao Mala. Priče su postavljene kao u ogledalu, pored dve Male, u obe priče su neki arhetipski likovi: Drugi kao srodna duša, Muškarac kao neko za kog se nadamo da će nas izvesti iz rata, Majka kao ona koja znači hranu, ali u ratnoj priči i žensko iskustvo preživljavanja ratova i ratova na Balkanu… Tako, drama je o telu i o traumi, konačno. To joj je nekako tema.

Šta vas je potaklo da se bavite ovim spektrom tema?- Čitala sam Juliju Kristevu u tom trenutku i mnogo sam se zainteresovala za njene teorije abjekcije i odnosa majki sa kćerkama. Mesto koje nije mnogo obrađivano u prethodnim psihoanalitičkim teorijama, a po kojim razne neuroze nastaju kao potreba da se istovremeno pobegne, ali i identifikuje sa figurom majke. To je naročito manifestno u slučaju anoreksije gde se hrana (majka) odbacuje, a istovremeno se ženstvenost i odrastanje zaustavlja mršavljenjem, gubljenjem menstruacije… Jednostavno, bio mi je uzbudljiv taj procep između želje da se vratimo na nivo deteta i da, istovremeno, pobegnemo od toga šta je majka za nas predstavljala u detinjstvu - ako ostavim hranu ostavio sam majku. To su neke stvari koje su univerzalne i ne toliko specifične za podneblje. E, sad, mi u Bosni i Hercegovini imamo te iste nespecifične i univerzalne majke koje su prošle na sve to niz traumatskih posledica vezanih za ratni period. Tu se priča dodatno komplikuje.U kom smislu?- Odnos sa telom i figurom majke je svakoj ženi na svetu zavrzlama, ali kad se tome doda i činjenica da to telo svaki minut može biti razoreno granatama ili morbidnim seksualnim projekcijama Drugog, ja zaista ne znam kako se iz toga izlazi. To i moje junakinje pokušavaju da shvate. Mada, mislim da ni one u tome nisu uspele.

Kakva je budućnost drame koja osvoji ovu nagradu?- Postavljaće se, to je to što znam (smeh). Šalim se, nešto pokušavamo da se dogovorimo, ali to polako. Mislim da o tome još ne bi trebalo da pričam.Dok ste pisali, da li ste zamišljali ko bi junake drame “Mali ratovi i kabine Zare” igrao na sceni?- To uvek radim, ali neka to ostane moja tajna i maštarija. Jedino što znam je da bih volela da ima mnogo šljokica na sceni i da jedna od glumica nosi čarapice sa roze čipkom. Ništa više ne bih otkrila. I da, volela bih da Mala iz rata bude strašno lepa, a da Mala iz sadašnjosti jako lepo pleše. To sam napisala i u tekstu.Zatekli smo vas na probama vaše nove drame „Crna ovca“.- Predstavu režira Snežana Trišić u Kraljevačkom pozorištu. To je komad o društvu koje se sklapa, rasklapa, transformiše, razara i gradi. I o istovremenom položaju čoveka koji reaguje na društvene pojave nekako slično kao i društvo. I on se, jadan i nemoćan, sklapa, rasklapa, transformiše, razara i gradi. Pokušala sam da napišem tekst o uticaju kapitala, akumulaciji, različitih etapa sklapanja i rasklapanja sistema i o tome zašto je danas nemoguće generisati revolucionarne promene u bilo kom razvijenijem kapitalizmu. Jer, po mom mišljenju, nije moguće i obično nam u tim rascepima ostaje samo mirenje i usamljenost. O tome je drama, i o jednom Poštenjaku koji je, kao i svi mi, strašno usamljen.

Kojim temama volite da se bavite u svojim tekstovima?- Odnosom prema telu, odrastanju i seksualnosti. Volim da se bavim i različitim uticajima traume na razne stvari – na sećanje, na krivicu, na stid. Ne volim da delim teme na muške i ženske ili šta god, ali najviše volim da pišem o ženama i njihovoj seksualnoj krivici, stidu i potrebi za potiranjem sopstvenog tela usled neprijatnih ili razarajućih iskustava. To je tako za sad, ja trenutno odrastam, pa je prirodno da mi je tu negde i fokus. Upravo sam završila prvu ruku romana, dve nedelje pre nego što sam dobila nagradu. Nastao je iz mog diplomskog scenarija. I tu su, u stvari, teme slične kao i ovde.Stiče se utisak da mnogo pišete. Da li stižete da čitate i idete u pozorište?- Zvučaće strašno pretenciozno, ali baš retko čitam savremenu književnost. Ja sam odrasla na klasičnom romanu i najviše na svetu volim francuski realizam i naturalizam. Tome se zauvek i uvek vraćam. Od iole savremenih autora najviše volim Olgu Tokarčuk i Elfridu Jelinek. I imam novog omiljenog pisca, Juna Fosea, autora “Melanholije”. Trenutno čitam “Teške ljubavi” Itala Kalvina, jer nemam kapacitet za čitanje romana, pa mi leži da pročitam po jednu kratku priču na dan. Pokušavam mesecima i da se probijem kroz “Kritiku čistog uma”. Prija mi, samo ne znam koliko išta razumem. Polako. U pozorištu volim da gledam doslovno svaku dobru predstavu. Toga je toliko malo da nešto, što bi me inače nerviralo, sada prestaje da me nervira i počinjem da volim sve što je samo iole dobro režirano. Tu sam već besna, možda treba da pričate sa nekim malo blagonaklonijim.Bonus video: Jovani Tomić uručena nagrada Bojan Stupica 

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=tnjgjovanitomicnagradabojanstupicagp-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3094207"]