Za priču o lovu u mutnom i skrajnutim ženama ovde je uvek pravo vreme: Olja Đorđević o trijumfu “Maratonaca” u Hrvatskoj

Ovacije publike na prvom izvođenju 8.marta, dugački redovi za karte, unapred rasprodate predstave, ali i hvalospevi pozrišnih kritičara, zaokružili su četvrtu po redu saradnju naše rediteljke i slavonskog teatra.

- Pre devet godina sam radila u osječkom HNK Nušićevo “Sumnjivo lice”, kao prvi srpski komad koji je tamo izveden posle rata. Ta predstava je doživela više od 70 izvođenja, a verovatno bi ih bilo i više da nismo na tragičan način ostali bez našeg Jerotija, bez Ace Bogdanovića. Na proslavi 50-tog izvođenja komada, u šali smo umetnički direktor, Miroslav Čabraja i ja konstatovali da u ekipi “Sumnjivog” imamo idealnu podelu za “Maratonce”. Od šale je postala ideja, a od ideje plan novoizabranog intedanta HNK Vladimira Hama koji je “Maratonce” uvrstio u svoju prvu sezonu – objašnjava Đorđević.

Upravo su “Maratonci”, kako kaže, uvek bili jedan od njenih omiljenih komada.

- Možda su ljudi, mahom, vezani za filmsku verziju, ali ja sam oduvek bila vezana upravo za dramski tekst. Mislim da svaki tekst treba raditi kad mu dođe pravo vreme i kad za njega imate pravu podelu. Prava ekipa, za mene, bio je upravo osječki ansambl. Predani, posvećeni, promišljeni, a opet veseli i neobuzdani. Upravo takvi Topalovići i moraju da budu. Što se tiče pravog vremena – za priču o balkanskom mentalitetu, lovu u mutnom i skrajnutim ženama, ovde je, izgleda, svako vreme pravo.

A zašto i publika voli “Maratonce”, rediteljka smatra da je u pitanju genijalnost Duška Kovačevića i njegove besmrtne, duhovite, rečenice koje su nam svima ušle u svakodnevni govor.

- Međutim, koliko god da su likovi živopisni, a dijalozi duhoviti, ispod leži gorčina i bes zbog ustrojstva ovog društva koje i tada, a i sada, u čitavom regionu, počiva na lopovluku, prevarama, laži i zaradi na tuđoj nesreći. Meni je posebno bio zanimljiv položaj žena u kući Topalovića. Neke od najduhovitijih opaski se odnose upravo na višedecenijski femicid u njihovoj porodici. Nažalost, svedoci smo da i danas žene neretko “venu kao popišan cvet” usled raznih oblika nasilja, a kazne za to su i dalje smešno male – ističe naša sagovornica.

Kakvi su komentari stigli do nje nekon premijere, upitali smo.

- Zanimljivo je da nema istih komentara. Kao da je svako našao nešto što je baš njemu značilo. Međutim, ako moram da izdvojim, onda bi to bio svojevrstan rizik koji sam preuzela kad sam odlučila da u jednom delu predstave zađem i u drugi, filmski, medij kao svojevstan omaž pomenutom filmu Slobodana Šijana. Poigrali smo se kombinacijom snimljene scene i "nahovanja" uživo. Reakcije na taj deo predstave su me prijatno iznenadile, pošto je u sali vladao neprekidni smeh, punih deset minuta koliko ta scena traje. I, naravno, drago mi je što su ljudi, koji su gledali film nekoliko puta, govorili da će doći da ponovo pogledaju predstavu. To je za sve nas velika stvar, pošto se postavljanja legendarnih dela često “obiju o glavu” – otkrila je Olja Đorđević.

Bonus video: 36.Gavelline večeri - Aplauz za predstavu Otac Ateljea 212