Scena iz filma Duhovi ostrva Foto:FAF/Promo

Voleo bih da znam zašto je Martin McDonagh nakon trijumfalnog ulaska u Holivud svojim prethodnim ostvarenjem, "Three Billboards Outside Ebbing, Missouri", odlučio da se vrati jednom poprilično kamernom, da ne kažem "minijaturnom" (kako u filmu odmeravaju magare jednog od junaka) filmu, koji manje-više izgleda kao neuspela adaptacija njegovog pozorišnog komada.

Slobodan Vujanović

FAF 28: THE BANSHEES OF INISHERIN (2022, r. Martin McDonagh)

A zanima me i odakle opsesija toponimima u naslovima njegovih filmova.

„The Banshees of Inisherin“ (Duhovi ostrva) je priča od dva najbolja prijatelja, Padraicu (Colin Farrel) i Colmu (Brendan Gleeson) čije prijateljstvo iznenada prestaje kada Colm saopšti Padraicu da više ne želi da se druži sa njim, jer mu je dosadan i želi da to vreme od sada troši na nešto što će ostaviti traga o njegovom životu. Samo da bi ubrzo potom zapretio da će sebi odseći po jedan prst svaki put kada ga Padraic bude smarao da se pomire, što i… da ne spojlujem dalje. 

Isprva, McDonagh ima problem koji i većina reditelja Beckettovog „Čekajući Godoa“, a to je u koji žanr da spakuje ono što se dešava. „The Banshees…“ je komedija koliko i „Godo“, a u količini testiranja sopstvene realističnosti je skoro isto toliko i apsurdna. Do polovine filma pokušavao sam da dekodiram čitavu postavku kao metaforu odnosa modernog čoveka i „interneta“ (tj „socijalnih mreža) i apsurdnosti pokušaja prekidanja tog „prijateljstva“, sve dok nisam pokleknuo pod hintovima koje McDonagh plasira i pomirio se s tim da je „The Banshees…“ verovatnije metafora raskida između „republikanaca“ i „protestanta“, dve „ni zbog čega“ zaraćene frakcije dojučerašnje „braće“ koja u nemogućnosti da nađu zajednički jezik počinju da se nemilosrdno istrebljuju. 

Međutim, McDonaghin film, uprkos predivnim lirskim pejzažima irskog ostrvca Inisherin, daleko više deluje kao „kamuflirani“ pozorišni komad, u kome ova vrsta (komunikacijom plasirane) začudnosti daleko bolje funkcioniše nego na filmu. Spor i monoton ritam, koji možda reflektuje 1923. u kojoj se radnja odvija, nije baš najbolji saputnik priči koja, van bizarnosti osnovne premise, ipak, tavori u setingu koji se ničim posebno ne razlikuje od sličnih „irskih priča iz epohe“ (tvrdi Irci, sirote im žene, pab), s tim što je sada raspričanost i povremeno impresionirajuća elokventnost junaka (sve tipični „pozorišni momenti“) ono što većma biva i radnja samog filma. 

Film Duhovi ostrva Foto: 2022 20th Century Studios All Rights Reserved

Teško mi je da poverujem da će ovakav film danas lako naći svoju publiku uprkos činjenici da je Colin Farrel dao sve od sebe da pogodi žanr i stil ovog filma, neprekidno oscilirajući između emotivne silovitosti i samo-parodičnosti, kao i tome da „kriza srednjih godina“ dugo nije bila ovako samouvereno adresirana kao „egzistencijalni problem“ čitave (moderne) civilizacije. 

OCENA: 6/10

Bonus video: Otvaranje FAF-a

Komentari

Svi komentari (1)